Наша књижевност

БИЈЕ Бјелински 5 225

јербаха те — како каже Лењин — сасвим се приближила дијалекгичком материјализму.) Притом је потребно узети у обзир још једну околност, која је код Немаца застирала перспективе, док их је код Руса међутим несумњиво припомогла да се отворе: док су Немци били национално раскомадани, Русија је, упркос друштвено-полатичке заосталости, која је почетком Х1Х века била још мното. очајнија него код Немаца, ипак већ такорећи од памтивека уједињавало у својим границама читав руски народ.

У животном путу и делу Бјелинског одражава се јаче но код било ког другог писца сва проблематика руске напредне мисли у првој половини Х1Х века. Пут и дело Бјелинског су непрекидно тражење истине, настојање које иде за тим да се идеји негације нађе реална подлога и убедљива основа, приближавање решењу тог проблема, које се могло наћи у сједињењу дијалектичког ! Мода с ма-

теријалистичким погледом на свет и друштво.

Висарион Гриторјевич Бјелински родио се 1 јуна 1811 године у Свиборгу у Финској, где је његов отац био на служби као морна-

_рички лекар. Кад му је отац отишао у пензију, живео је у граду Чембари близу Џензе. Основну школу завршио је у Чембариу, гимназију је похађао у Пензи. Године 1829 отишао је у Москву, где је уз велике тешкоће успео да буде примљен на универзитет. Посветис се студији књижевности.

Московски универзитет био је у то време значајно жариште напредне мисли у Русији. Међу његовим тадашњим слушаоцима налазимо песника ЈЉермонтова, филозофа и писца Херцена и његова пријатеља, песника и револуционара Огарева, даље Константина Аксакова, који је доцније претстављао умереније крило славенофила, и друге. Студенти су се окупљали у кружоке у којима су дискутовали о најразличитијим друштвеним, пре свега филозофским, естетским и социјално-политичким питањима. Бјелински се већ тада одликовао дубином својих схватања и својим слободоумљем, које је исповедао свуда, где се радило о оцени постојећег царско-феудалвог поретка у Русији.

Године 1831, Бјелински је наступио са својим литерарним првенцем, драмом „Дмитриј Калињин“, написаном под утицајем Шилерових антиапсолутистичких трагедија и упереном против руског кметства. Због те драме био је искључен са универзитета, и то поп

зговором да веуредно полаже испите и да је уопште „ограничених способности“.

Отада се Бјелински сав посветио литерарној критици. Како је то било углавном свуда, где су тада владали феудално-апсолутистички режими, такосу ну николајевској Русији литература и литерарна критика биле једина попришта јавне делатности, на којима су

могла у погодној форми доћи до изражаја напредна стремљења антифеудалних. елемената. |

“) Лењин, Изабрана дела, том 1, књига Џ, стр. 208, Култура, 1949.