Наша књижевност

290. ; 5 Књижевност

дела, које су се у највећој мери очитовале несумњиво у последњој новели „Пролећни дан“. ј КМ

У тој новели писац је насликао свој повратак, после петнаест година прсгонства, у родну долину Идрије. затворене између Св. Луције и Сподње Требусе с оба краја, и стешњене између Шентвишкогорске и Бањшке висоравни с обе стране. У том прекрасном планинском кориту, где се дотичу и преплићу

- НЕ Горишка и Толминска, а по њима јужњачки медитерански н северњачки алпски ·

свет, који богате сваки са својим особеностима менталитет и темпераменат тамошњег човека, стекао се пишчев живот и живот његових земљака. О њима прича Космач, о људима који су у непуних тридесет година доживели на праговима својих домова фронтове двају светских клања и више од двадесет година фашистичке окупације. ·

(С тим скоро химничким описом повратка расплиће се пред читаоцем судбина Божене-Кадетке, зачете у првом светском рату из фронташке љубави између младог чешког кадета и доморотке Јустине. Њихова љубав је трагично завршила, јер је кадета отерао у добровољну смрт бездушни механизам аустриске војске, а Јустину страх пред будућношћу, која је чекала њу — незакониту мајку. Такав крај био је условљен крвавом милитаристичком „патриотском“ фарсом у првом светском рату и конзервативним менталитетом оног времена. Нешто више од двадесет година потом, у другом светском рату, понавља се скоро иста игра живота, ма да с друкчијим последицама. Божена је као већ одрасла девојка нашла своју једину љубав у младом Италијану Ђину, који је служио војску у долини Идрије. У љубави према Божени, у визијама своје интимне људске среће, која је немогућа све дотле док он носи Мусолинијеву униформу, — у њему се буди борац за своју, а с тими онпштечовечанску срећу, и праведност наше борбе извлачи га у партизанску средину. И опет се у овох рату из фронташке -њубави родило дете, сада Силвија. Ђино је несрећним случајем погинуо, а сељаци су га сахранили у гроб кадета, Боженина оца, и Силвифиног деда, Али, када је мир загрлио и овај кутак словеначке земље, као раскошан, лепи пролећни дан, није се више поновила судбина Јустине, јер је Божена са Силвијом чврсто веровала у своју будућност и свој пут. Штавише, у рату у коме се родило партизанско дете Силвија, у животу и у односима људи догодило се нешто велико и драгоцено, што је гурнуло Божени у руке живот, а не мисао о самоубиству. | |

То је мисао, идеја теме у новели „Пролећни дан“.

Повест почиње да тече оног дана у коме су се испреплела, нажалост, два стара знанца из људске историје — последњи дан рата и први дан мира. Још није протекло ни шест година отада и скоро да се опет људи не сналазе: да ли је данас последњи дан мира и неће ли можда сутра бити први дан рата. Нажа-

_ дост, опет су народи, племена и појединци такорећи разапети на географским,

политичким и „идеолошким“ упоредницима. (Опет кружи апокалиптичка визија гробова, порушених домова и смрти. Опет обзнањују пророци и бонапартисти максималне нетолеранције у односима међу људима и народима, да су нацнонална и социјална нетрпељивост, неиспуњена љубав и глад за срећом, миром и хлебом оно што сме и мора. да се сручи на човека. И у том чудном времену мила нам је Космачева новела у припростој, скоро пасторалној пролећној радости мира, кућишта и рада, У племенитој, стваралачкој и у тишини испеваној

оси алеје