Наша књижевност

Књижевни преглед | | | 292

ћ

Та упорна, а и похвале вредна стрпљивост у раду и стварању издваја Цирила Космача од многокога савременог писца. У току стваралачког процеса несумњиво је најтеже наћи једино одговарајући облик и начин, тако да они природно расту из фабуле и из оног узвишеног поестског „зашто“. Али само то диже приповедање у истинске сфере уметности, односно уметничке креације : стварности и живота. Нема сумње да таква и слична истинитост може да извире само из разумевања и усвајања етичког постулата уметника, што је и сам писац осетио кад каже: књижевник мора да буде убеђен „да је његово дело најпо- требније и најодлучније, јер ће се само тако у њему ослободити све стваралачке снаге. от О иНО Ро је почетак свих слабости, свих странпутица, свих грешака“.

Савесно и брижљиво, а можемо рећи и напорно Космачево књижевно дело пружа нарочит ужитак читаоцу. Ванредна. избрушеност стила и утанчаност језика истичу се у новели „Пролећни дан“, што је одлика и осталих његових белетристичких дела. Цирила Космача с правом сматрају одличним стилистом и зналцем језика у савременој словеначкој литератури. А то је данас врло редак пример, јер је завладала нека чудна мода небрижљивог односа према језику, па чак и презира према граматици. Зато се Космач, уз неколицину других писаца, којима брига о језику није последња брига, видно и оштро одваја од понекад очајне збрке која влада у језичној пракси, У литератури, журналистици И говору да се човеку понекад чини како против ње уопште више нема лека ни помоћи,

Прва слика у новели је повратак писца у родно село после петнаест дугих година прогонства и лутања по широком свету. И прва ноћ, сва мека, звездана, скоро романтично опојна, какву доживљава код куће, буди у њему безброј реминисценција. Оне немирно лепршају као ноћне птице које „из ниске и уске таванске коморе, пуне меке месечине, која је лила кроз једини решеткаст и замрежен прозорчић“, одлазе у све даљу и даљу прошлост, кад се писац још као млади момак мучио с оцем по њивама, а понекад листао стихове Ђакома Леопардија, носио по пеповима „Рзули Соттефи“ и латинску читанку „Рађијита апјпа“. И збиљски зреле успомене клизе пола у сновима, пола у несаници, док се, следећи своје скривене и тајанствене путеве, не зауставе на слици мале Кадетке-Божене, 'о којој ће причати повест, - у

И'сећање постаје основа закључку — треба се заинтересовати шта се догодило с њом кроз те дуге године пишчеве отсутности, је ли још жива, је ли остала у селу, шта ради и какво је сада њено обличје. Успомена се одмата све до оних дана кад је с Кадетком брао ·ђурђевак на Доминовом лазу и у Добу и доживео с њом дечји-трпку жалост на гробу Кадеткиног оца. Писцу је тада било деветнаест, а њој дванаест година. И то је био такорећи њихов последњи сусрет, јер је још исте зиме писац морао да бежи преко италијанско-југословенске границе. | 8

Са финим осећањем за меру и композицију писац полако уводи читаоца у ток догађаја. Техника приповедања није једноставно развијање садржајне линије саме повести, него некакво мозаичко састављање из разних делова, који су распоређени по логици успомена које се рађају. И то тако да композиција повести стално наглашава њену животну веродостојност и могућност,