Наша књижевност

· ;

294 · ; Књижевност

С уздахом „Све пролази!“ приповедање се опет заплиће у медитације,Фток свеобухватан осећањем испуњен поглед на долину Идрије, утонуле у месечину, не подигне писца из постеље и не поведе у светлу планинску ноћ... „—= и тада се догодило оно што се ретко кад догађа: дошао је тренутак заноса, који човека уздиже, да изиђе из себе и да се дигне тако високо, да га васељена прихвати. ФОсетио сам како ми се земља измиче под ногама, постајао. сам некуд лак и вртоглав, као да ми се приближава несвестица, а ипак сам јасно видео самог. себе како стојим поред зовина грма, а понекад се мој видокруг ширио и ширио да сам видео сву долину и све планине, иза планина дру:е долине и друге планине, висоравни, мора, океане и континенте, цео свет, месец и сунце и све друге "светове и сва сунца, што су сијала по васељенском плаветнилу. Све је хитало, преливало се и таласало и пловило, пловило тихо, без најмањег шума — само кос је звиждукао у зовину крму, који је тамнозелен заједно са мном хитао и падао. У срцу ме стискало као у злим сновима, а ипак сам с'том трпко-слатком боли у себи с несхватљивим ужитком пловио између светова и падао, шапућући срећно криомице: „То, то је оно.:. бескрајност, васељена. И само човек зна за тај највеличанственији призор, само њему је додељен, њему, држављанину свега. Ух, како поносан сам на њ и како га волим!...““

Та алегорија је рођена и доживљена у ноћи, кад је само кос звиждукао у зовину грму — то је прва ноћ после оних стотина и стотина ноћи, које су цепале експлозије мина ихитци, покличи јунака и крици умирућих људи. У тој алегорији изражен је пишчев поетски, идејно-осећајни однос и доживљај света, такорећи његова космополитска филозофија природе, која је далеко од сваког идилично-романтичног опевања природе или пак сентиментализма. Пишчев однос према природи у етичком и естетском погледу је органски повезан са фабулирањем живота, повезан са познавањем човека, који је све јачи господар лепоте и богатства природе. На слици односа између бескрајно великог а мртвог материјалног света, и свесног разумског бића-човека, почеће у новели све ближе и драже да живи судбина Кадетке-Божене, негде сасвим у дубини, па ипак симбол борбе и чежње човека за миром, срећом и хлебом. ·

И тетка се пробудила, устала и дошла за писцем који је изишао пред кућу у ноћ. У разговору он јој поверава да ће ујутро поћи под Врањек и у Дол да бере ђурђевак, и да га сигурно има на кадетовом гробу. Тада му тета открива да је повест о гробу читав роман. Нестрпљивост да ипак сазна судбину гроба све се више повећава код читаоца а тетин миг опет враћа писца у сећања. После расправљања о стварању и писању, успомене које се живо рађају таложе се тако да сазнајемо почетак историје о кадету, која се догађа у оној блиској, па ипак далекој 1916-тој години. Сећања описују реквизицију у пишчевој родној кући, пројицирају потресну слику како у глади и рату унесрећени домороци лове цвибок у хладној Идријци. Тада се у кући појавио и кадет, млади официр, родом Чех, Он се. одупире аустриском „патриотском“ и ратном механизму н гади му се свето, и кад се зближио с домаћим људима, које стално посећује, у поверењу поређује судбину Аустрије са разбијеним тањиром, који је из неспретности срушио. Код суседа, где је била Содома и Гомора, како је говорио дед, млади кадет упознаје најмлађу кћер Јустину. Из кратког и летимичног сусрета родила се једна од безбројних, краткотрајних а неретко и сташних и људски товлих | љубави, које су верне пратилице сваког рата и фронта. Кроз кадетову љубав