Наша књижевност

296: | Књижевност

Ускоро после дедове смрти и рођења ванбрачне Кадетке, несрећна мати Јустина одузела је себи живот бацивши се у хладне валове Идријце. Мала Кадетка, после мајчине смрти, нашла је своје прво уточиште у пишчевој родној“ кући. ! :

(Опет се за моменат кида нит приповедања. Из разговора са тетком сазнајемо да кадетов гроб под Врањеком није више празан. Тетка обећава да ће му касније. открити све до краја. То што сазнаје о судбини кадетовог гроба опет . помиче пишчеве успомене за неколико година унатраг, до онога дана кад су, ускоро после првог светског рата, стигле кадетова мати и невеста из Цешке да би повратиле свог сина и женика домаћој земљи. Мала Кадетка остала је упркос тога у крајевима где се налазио троб њене мајке и опљачкани гроб њеног оца. И у те успомене изаткано је прекрасно оличење љубави према домовини које вреди навести у целости:

'„ „Носталгија је осебајно привиђење домовине. У њему је нешто из снова; потресно -лепо и примамљиво. У: туђини ме то привиђење верно пратило и потресало; продубило је у мени многошта, вероватно чак н потребу да пишем. "Зато у мој књижевни свет, који је напослетку опет само свет осећајних привиђења реалног света, спада и Модријанов травњак — и живеће у њему као један од најлешших травњака, па макар да се једном појави и тако пламени заточник реализма, који би у свом пресавесном истраживању мог пејсажа послао „на лице места“ не само земљописца, него и земљомерца. Тако! Да, чини ми се да мали народи више, или бар друкчије воле своју отаџбину, него што је воле велики. Малена је... и јер не можемо да опевамо њену пространост, опевамо и величамо кутиће који су пуни лепоте, јер лепота је слична истини; да би нам се разјаснила истина нема потребе за дебелим књигама, лепота не треба широког, безграничног простора да се размахне, разбуја и расцвета. Нека пространство: тутњи и пева своју моћну песму, истинска лепота тихо жари. Своју домовину познајемо, као што познајемо лице своје мајке: блиске су нам све њене боре и борице, потези радости и среће, бразде горчина и брига. Непрекидно осећамо загрљај њених сељачко храпавих а срдачно добрих и топлих руку, привијамо се уз њу и бранимо је већ хиљаду година, бранимо је најчешће припросто, голим рукама, али је бранимо успешно, јер је поузданик победе бесна заљубљеност која не расуђује и зато се и не повлачи пред непријатељском надмоћи. Да, пре свега је потребна љубав, која је сваког часа спремна дићи руку за одбрану, а тек потом долазе до вредности мисао која расуђује и оружје. ј

Потребно је удубити се у туробни или пак идилично-весели мелос, израз садржај наше народне песме; потребно је у срцу осетити још увек средњовековно-теолошки, а ипак већ осећајни однос Трубара према Словенцима; у поетичну Прешернову љубав према отаџбини, испреплетану с личном трагиком; У суптилне фигуре и метафоре о домовини модерниста Данкара и Жупанчича, из којих пева гнев будућности; У Прежиховљев потпуно бунтовни домовински 54нос самониклих; у све оно узвишено поздрављање лепота отаџбине, како их је обликовала словеначка импресионистичка генерација; —- да би читалац могао овај део новеле „Пролећни дан“ разумети, осетити и црпсти његову лепоту, тако да га обавије снажни дах родне и драге земље, који га напаја и храни. Домовина и однос према њој заузимају у словеначкој литератури и уметности уопште неко нарочито, узвишено место и претстављају такорећи нарочит естетски про-