Наша књижевност

Књижевни преглед Т | 297

· блем. Гледано са историске, па и психолошке стране — у оквиру сваке нације __ формира се особена национална психологија и менталитет —- потпуно је разумљиво и јасно зашто је проблем домовинске љубави и домовине не само у општем, друштвеном, него и у природном смислу заузео тако часно место у словеначкој уметности, Хиљадугодишња тешка историја, каква нам је пала у део,

условила је лепу и интимну лирску ноту, која провејава у литератури описа

родне земље-домовине, не само као појам него и као слика њених покрајина, предела, крајева и људи. Основа за то налази се кроз историју у свесном, политички и друштвено формираном репсјег ед азопе као једино могућем начину националне егзистенције, отпора и борбе кроз векове. |

Затим, кад је мисао и песников осећајни однос према домовини развијен до врхунца, читамо како су сељаци на челу са старим Андрејцом отишли у Доминов роб да поправљају цесту која је у току рата била срушена. Распевана мисао о домовини, како ју је осетио уметник и уз њу поносна свест сељака, који примају домовину на чување и бригу, претапа се из мисли у акцију, из осе-

ћања у одређено смишљено дело, напор и жртву за заједницу. Када се коле- ·

бљивац, који у току рата није ни лук јео ни лук мирисао, обрецне да је цеста наводно државна и да се према томе држава мора бринути о њој а не сељаци, оштроумни Андрејц одвраћа с мудрошћу, каква је својствена слободним људима: „Сад код нас није више држава, него уздуж и попреко само домовина.“ А домовина, то је заједница срећних и слободних људи који ток свог живота одређују тако како им се најбоље чини. 6

> Сад се напослетку сусрећемо и са стрицем Нацом који на челу Народне заштите одлази да гради порушену цесту. У духовитом разговору између писца, тетке и Наца сазнајемо да се Божена-Кадетка развила у лепу, складну девојку, за којом су се окретали сви мушкарци по долини. А то је проузроковало завист осталих девојака и Кадетку је пратио рђав глас. Хтела се склонити у Горицу, али је избио рат и то јој онемогућио.

У току рата појавио се у селу, у италијанском гарнизону, лепи и весели Ђино, који се одмах, чим је спазио Божену, у њу заљубио. Две године је чекао док његова љубав није нашла одјека. Али ствар је за Божену, у очима сељака, изгледала незгодна. Људи су, наиме, сматрали да је тежак грех за сваку „девојку ако иде с. италијанским војником. Незгодно и збег тога што је у осамљеној кући Божене читаво време рата био партизански курирски пункт. Али једнога дана, после две године, све се преокренуло. Јђубав према Божени помогла је Ђину да отвори очи и сазна зашто и ко бије битку по идријским и -толминским, јаругама, сазнао је где је његово место и куд води пут да постане срећан и слободан. Побегао: је из гарнизона и придружио се партизанима. Широка су била крила на којима је слобода прихватила своје јунаке да би их повела тамо где човек постаје заиста човек. Божена је помагала Ђину да потпуније нађе самог себе, јер није било довољно само незадовољство с војничком униформом. Требало је то незадовољство претворити у акцију, Јер онај који се не бори за срећу није среће ни завредио. И то је етички рефрен — устрајати и борити се за срећу — који стално звони из новеле. [

Али Божена је по неписанима. ипак пуноважним морално-етичким законима устанка грешила, јер је скривала своју љубав према Ђину. Тек кад је Ђино отишао у партизане, признала је она ту љубав сељацима и захтевала да