Наша књижевност

298 5 Књижевност

о целој ствари размисле и одлуче. Једно време држали су је малко по страни, иако је цело време њеног проверавања Ђино био међу партизанима. Касније. је "својим радом опет стекла потпуно поверење сеоског колектива.

Космачеве личности су људи који неуморно граде своју судбину и којима никаква олуја не може да уништи људску суштину и оптимизам. Они су много пута слаби, греше, колебају се, понекад су чак сувише умишљени, али у правом часу увек устају, постају снажни и расту до праве етичке и моралне величине јунака. У новели „Пролећни дан“ јавља се дуги низ лица која су међусобно животно и фабулативно повезана и од којих свако својим специфичностима гради у повести шаролик колорит краја и судбина. Читалац би могао оправдано

"да се боји да ће неке између многобројних личности остати потпуно пострани,

једва означене и можда чак без потребе уведене у причу, као израз литерарног манира. Али, напротив, понекад само са два, три потеза насликани ликови у овој

новели израстају из догађаја. Свакоме је одређена “она функција и простор и

значај који складно допуњују основну замисао фабуле, не разводњавајући драм-

ску концентрацију и не одвлачећи пажњу читаоца на разне епизоде, јер функ-

ција личности у новели потиче из органског јединства, ив односа и одговора на поједине ситуације и заплете. Поменимо само, на пример, мајку, деда, стрица, тетку, Војначку, жандара Тестена, Божену, кадета и његову : мајку и Ђина, поред многих других, и за свакога ће анализа утврдити да је основан, веродостојан, животан, израстао са повешћу, да је његова функција у складу са њего-

вим сопственим карактером и менталитетом. Неразумљивих, исконструисаних |

поступака нема, и личности у новели крећу се такорећи саме, писац је само духоОвИТи режисер, сценограф и коментатор. = Оно што даје нарочиту. веродостојност и вредност овим „глумци“ из драме од два светска рата, јесте дијалог. Њихов разговор, који се води о овој или оној ствари, скоро је потпуно ослобођен папирнатости и рационално одмерен у односу на карактер и мисаоне границе и способности личности која говори. Навешћемо за илустрацију само мали дијалог између деда и Стрмара,

· поводом реквизиције 5

„А сад је Стрмару било доста. Истргао је флашу Тестену из руку и опоро рекао: , „Нисмо дошли по твог Крчманчка. По краве смо дошли.“ 115 моје не!“ скочио је дед. И Стрмар је подигао главу: „Андреји, не вичи, још нисам глув! И ништа себе буни! Сам знаш како је записано.“ Дигао је прст и проповеднички почео: „Што је дарево ос „= није моје, а што је моје није царево!“ прегризао му је дед одмах беседу. ·„Андрејц! Узми памет у ИЕ покушао га је умирити Стрмар. „Своју имам, твоје не требам!“ отровно је праснуо дед. „Па ја ти је и не нудим, ма да би ти Ода потребна. Бар би увидео да се против буре не може, а камо ли против војске.“ „Ти ћеш мене плашити!“ нарастао је дед. „Ја се никога не бојим! Ни-кога!“ захроптао је дед и кошчатим шакама почео да туче по грудима. Стрмар је потрпео док се дед нешто стишао, а затим је пословно МАКО. „Тако је, Андреји, краве морамо отерати. Ако не милом, онда силом.