Наша књижевност

1 а | ! | Е С

5 5 < 300 5 ђ - - - ___ Књижевност“

Кад су се приближавали гробу, Божена је одјурила напред, а кад је стала крај гроба, у истом трену је наслутила сву горку истину...

„Кадетка се наслонила на грабовину и зурила преда се. Одмах сам видео да кадетов гроб није празан. На малој равни није било више дугуљасте удубине са зеленом петом ђурђевка. Другога знака није било. Па ипак ми је било лакше при души. Ослободио сам се тескобе која гуши; жалост је јасна и само тешка. Помиловао сам Силвију која је наслонила на моје раме уморну главицу. Тетка ме повукла за рукав. Пошли смо напред без шума и дошли до гроба. Кадетка се помакла и дигла главу, њено је лице било без суза и дрхтаја, бледо и непомично, окамењена слика жалости која се не може разлити. Погледала је тетку не трепнувши и рекла мирно и разговетно: ј ;

„Овде лежи.“

– Тета је спустила главу. = 5 |

Кадетка се обазрела на ме и исто тако мирно казала:

„Знала сам да га нема више.“ А

Лецнуо сам се. Силвија се пробудила, дигла главу и заплакала. Тај плач је сломио Кадеткину камену жалост. Полетела је детету, привила га уза се и олакшано зајецала. Опустио сам главу и затворио очи. У таквим тренуцима сваки поглед и свака реч су тешки: потпуној жалости не смемо затварати суза. Дуго је плакала. Тек кад је почела да теши дете, окренули смо се према њој. Поставила је Силвију преда се, чучнула до ње, прстом јој показала испрано, песковито тле и понављала: : )

„Овде... лежи бабо... Твој бабо ==

Изненада се тргнула и усправила. Забола је у тетку таман поглед и одлучно упитала: | -

„Је ли издао»

То место, у својој мирној и дубокој потресности прекрасно слика новог човека, Божену, коме по свим постулатима савременог света припада свето, неприкосновено и суверено право: Живи, живот је теби намењен и теби припада.

Кад се Кадетка удаљила берући саднице да њима украси гроб, тетка је поверила писцу да Италијан Бино није погинуо код минирања цесте, као што је рекла Божени, него кад је крстио нови, још нерођени живот. Стројница, којом

је ударио о земљу, окинула је, рафал "та погодио у главу, а сељаци су га по

копали у кадетовом гробу. Причање о Кадетки - Божени, о пролећном дану, о свима онима које смо сусрели у овој трагичној повести закључује се обећањем писца: „Једном ћу сигурно написати повест о њој, упркос свим случајностима које ме тако збуњују, јер су главну улогу одиграле две страшне случајности — два светска рата.“ | Космачева новела приказује нам се као раскошно богат и мирисан травњак

—- као онај Модријанов из новеле — пун цвећа, цватућег грмља, обрубљен

стаблима чије се гране равномерно њишу на ветру, комадић земље, где има

сунчаних и сеновитих кутака, сунце, плаветнило, небо, а пре свега људи, и'где

се једним јединим погледом не могу узгред обухватити, докучити све лепоте | које читаоцу рађа дах хармоније, оптимизма, истине, радости и јасноће. Да,

мала а права правцата поема о животу, о домовини, о људима, уметникова

осуда два страшна светска клања. “ а |

Бојан ШТИХ |