Наша књижевност

308 | | - Књижевност

другог циклуса, тим распоредом губи, то није могло бити-надокнађено добрим, сочним звуком. Насупрот крепким, изразито ритмичким играма са разних етничких подручја Словена, Дворжак је поставио неколико мелодиски тананих игара, по мало сетних, или медитативних као што је и ова, у којој се на неки начин резимира не тематско градиво него основни емоционални тонус читавог циклуса. То своје рекапитулативно деловање ова игра има само на крају целог циклуса. Од непромашивог је дејства била, и овог пута као и увек, друга (одн. 10 игра, из другог циклуса). Њена опојна мелодика, сасвим из рода грађанских романса ХЕХ века, поткрепљена исто тако сензибилно дејствујућим хармонијама, (на пр. полузавршетак са акордом на шестом ступњу), изникла је из романтичне грађанске осећајности, па је то довољно за објашњење зашто се ну уметничкој опреми са највећим успехом враћа свом свету. Наша епоха није преодолела ни превазишла овај грађански тонус, о чему сведоче жива дејствујућа снага Шубертовог „леда“, клавирске миниатуре и романсе Чајковског, клавирске пиесе Грига, мазурке Шопенове (и ова нгра је, уосталом, изашла из духа пољске мазурке). Прерађивана је за соло виолину, јер ни један инструмент не „пева“ каб виолина, придодавани су јој разни текстови. У тој карактеристичној глади и потреби за мелодиско-хармонским обрасцима овог типа, треба видети „тајну разумљивости и приступачности музичког језика као општељудског иднома споразумевања и изражавања. Шема ту друге него ваља признати да има једна зона, један појас, једно подручје идејно: емоционалних садржаја који су заједнички свим људима (уз пуно право на опстанак и онима који гравитирају одређеним друштвеним, националним, тенерационим категоријама људи). Прошири= вање тог подручја опште схватљиве музике врши се у извесној временској историској дистанцији према напретку и развитку музичког језика. Музиколог Асафјев поставио је научну формулацију о „интонационом општењу“ између људи, о музици као живој речи, о музици која се из специфичне музичке литературе преобраћа у појаву музичко језичког општења. Из читаве наслаге текомина модерне хармоније ушла је у општи „речник епохе“ управо она количина фиксираних законитости која се стихиски одомаћила- у мелодици и хармоници романса. Нема сумње да ће се степен опште одомаћености музичког језика повишавати, идући за провереним и устаљеним тековинама високог уметничког стваралаштва, као и за провереним тековинама музичке науке, али је до данас у уопште разумљиви музички језик ушла и у њему се трајно настанила управо она база хармонских законитости и она логика мелодиског кретања и развијања које су нашле свој класични склад на пр. у Шопеновој Етиди Е-дур (опус 10, бр. 10) н у овој Дворжаковој „Славенској игри“ на којој смо се овде задржали. Рајичићев виолински концерт, дело на којем је композитор начинио „заокрет“_ ка чистој и јасној тоналности, ка уважавању класичних принципа форме и ка приступачнијој хармоници, несрећно је пласиран између Чајковског и Дворжака. Интерпретација концертантног парта,. коју је дала Марија Миханловић, није ту могла много помоћи. Огромност замисли Чајковског и стихиска лакоћа инвентивности Дворжака наткриљавале су немилосрдном историском сенком дело које има неоспоривих вредности но чији корени не иду дубље од једне локалне, наше друштвене, интермузичарске ситуације, у којој је Рајичић, можда и не увек оправдано, трпео многе прекоре, па овим делом нашао начина да их се, потпуно заслужено, отресе.