Наша књижевност

916 0 Књижевност

предмет страсних панегирика и јетких памфлета, његова смрт је изазвала једну масу пригодних и конвенционалних некролога, који су готово једнодушно инспирисани признањем које дугујемо мртвом писцу. Конзервативни француски лист [ ез поцуе ез 1фЕвегајгеч, У свом броју од 22 фебруара, донео је неколико прилога и критичких осврта, који су имали да осветле и оживе лик творца Подрума Ватикана и Ковача лажног новца.

У неколико живих потеза Андре Бурен описује Жида на мртвачком одру: Поб загонетног и променљивог човека смрт нам приказује затворених вапака, затворених усана, склопљених руку и лица као од слонове кости, чудне озбиљности. Опружен је на уском гвозденом кревету; главе високо положене на узглавље које је неприметно удубљено тежином; обучен је у бели фланел, са црном краватом, док му се грудни кош јасно види кроз бело платно које пада "до земље. Ниже његових ногу Румене руже полако вену на вуненом шалу којим се обавијао кад му је било хладно... Цвеће, посвуда цвеће: чак и на тлу, по столовима, на камину око једне бисте Андре Жида. Овде, каранфили; тамо, бели тулипани; онде, љубичице. Бледа светлост плави малу собу, у којој су навучене двоструке завесе од тамног злата, а између њих бде Бодлер, Маларме, Верхарен, Пол Валери. Шум корака, шум гласова који шапућу: улазе. излазе. На трен се појављује гђа Ван Лиселберг, потом нестаје. Роже Мартен ди Гар стоји на прагу, непокретан... Напољу бесни ветар и тресе жалузинама. Киша пада и благо лелуја светлостима Париза које се виде кроз једно окно.“

Поред два чланка, оба реакционарна, о делу Андре Жида (Габриел Марсел и Рене Лалу), лист доноси и два одломка из Жидових писама, која осветљавају Жидове књижевне почетке. |

У једном писму анархистичком филозофу М. Голбергу, који је својевремено објавио једну студију о Андре Жиду, он је писао 1897 године: „Блага кривуља оцртава еволуцију мога живота; својим књижевним делом ја сам хтео да је успорим уместо да је убрзам, тако да су моје књиге у задоцњењу и као неки анахронизам у односу према мени. ... Пишући Ирпненово путовање упочетку сам имао само жељу да израдим једну поему; али кад је она још у рукопису попримала смисао живота, све више и више сам осећао заблуду, и док сам је писао, ја сам се те заблуде ослободио.“ ИМ даље, на крају: „Тачно мислите да се ту... не ради о реалној биографији; о тој књизи, као и о другима, имао сам само слутњу једне поеме; али питање етике ме занима, узбуђује ме можда исувише. Ја сматрам да је Флоберова теорија врло јалова, и јадна као

· теорија — то настојање да од себе покажемо само дело и да се вештачки из њега извучемо.'Ја мислим (и ви такође, зар нег) да се дело сасвим природно откачиње од уметника као зрео плод од дрвета које га је носило и које га је хранило својим соком, најтајнијом мезгром свога живота.“

У једној недавно написаној изјави Андре Корбиеру, Жид каже: „Моја грва књижевна дела публика није запазила. Морао сам пристати на то да сам сносим трошкове за њихово штампање; продаја ових књига почела је покривати трошкове тек када сам прешао четрдесету годину... Тешко ми је да означим ону своју књигу коју највише волим или је сматрам нај ој о ипак могу рећи да сам највише радио на Ко вачима ла жног новца.“

+

— и—и