Наша књижевност

Осврти - 433

доносити мишљења и судови на основу политичке припадности ствараоца, Зар у име таквог истог прагматичког става, који са марксистичком теоријом нема никакве везе, нису поједини совјетски критичари варирали своје уметничке ставове према тренутним смерницама бовјетске политике» Зар нису француски комунисти, у име истог тог политичког морала који је уметнички неморал, прећуткивали изложбу наше средњовековне уметности у Паризу Зар нису сарадници Унита, у име те исте _ практицистичке логике политичких нужности као врховног принципа, нападали · наш филм Софка само зато што је направљен у социјалистичкој Југославији 2

Логика искључиве политичке аргументације на уметничком плану извире из оне јадне ревизионистичко-марксистичке концепције о уметности као прирепку политичких збивања, као пропагандном средству за постизавање одреЂених политичких, друштвених или државних циљева, Таква схватања срозавају уметност, понижавају уметнике. Таква схватања идентификују уметнички критериј са тактичким политичким задацима, и мењају га према низу тренутних околности. У једном тренутку Андре Жид је највећи писац, У другом најгори порнограф; сад је Шолохов претставник кулачке идеологије у литератури, сад опет најистакнутији претставник сопијалистичког реализма; једном је Теодор Драјзер малограђански реалиста, други пут најдубљи критичар америчког друштва. -

Класици марксизма нису никад тако поступали. Сувише су добро познати примери које дају Маркс и Енгелс о Балзаку, Плеханов и Лењин о Толстоју. | Још речитије о томе говори изванредно поучан пример Лењиновог приказа једне контрареволуционарне књиге, збирке приповедака „Дванаест ножева у леђа револуцији“ белогвардејца Аркадија Аверченка, који је емигрирао из Совјетског Савеза. Лењин ту указује на дубоку реакционарност Аверченкових полазних позиција, али истовремено одаје признање писцу за извесне реалистичке квалитете. Завршетак чланка: „Неке приче, по мом мишљењу, заслужују да буду прештампане. Таленат треба потстицати“ —_ јасно показује да је Лењин, који је више но и један други човек нашег века умео да мисли политички, јасно осетио прогресивни, спознајни карактер уметности, њену моћ да делује на свест људи и друштва. Бојати се уметничког дела само зато што га је створио идејни или политички непријатељ, то значи не разумети се у уметности баш ништа.

ЗЕДАН МОТИВ ДРАМЕ НАШЕГ ВРЕМЕНА

Пре извесног времена, син истакнутог немачког револуционарног песника Јоханеса Бехера, који стално живи у Лондону, посетио је свога оца, који је „данас један од најистакнутијих претставника немачке културе. Њихов кратак сусрет, у Источном Берлину, где сБехер живи као претседник Удружења немачких писаца, дао је повода једној новој књижевно-политичкој афери, 0 којој је писала скоро сва светска штампа. Када је, наиме, Бехеров син допутовао у Берлин, он је био извргнут сваковрсним испитивањима и формалностима од стране совјетске власти. Разочаран и пун горчине, син Јоханеса Бехера убрзо се вратио у Лондон, и отуда упутио отворено писмо своме оцу, у Ргапкеџт-= гет Випазсћац. Ту он између осталог каже: