Наша књижевност

440)

и тешко налазим речи да кажем што

бих хтео,

а што гледам где расте и као извор буја,

и срце ми од њега бије, и бурно, и лудо,

И о (Фрушка Гора“)

надовезани на претходне из исте пјесме: ~

„Ах, како је драг тај разговор између горе и: мене! Слушај га, Сремче, та он је теби знан, - та он је пБОја зора, твоје вече н твој дан“.

пат Рајући се с овима из „Рав-= нице“ -

"(Ба очима још росним од извора,

шума и трава, с устима слатким од грожђа, са срцем

пуним вина, -

а с ухом од тишине, птица и зрикаваца

— сав огрезао у Срему ко пљусак кише на мени

— Зар хладно о том да мислим» -

па од бола у мени или од радости неке, од-миља — од пребола! загрцне срце крвљу, а око сузом у се сени! Србин осећа тобом све своје битке и сузе, све граничаре своје, све радне дане, све ђаке, све своје књиге, све песме, и све почетке своје, своје прве кораке. И сад те носим обасјану себи, од тешког ветра са песка делиблатског и паветрића с вршачких винограда, до суботичких салаша, и до босутских шума, равницо моја, равницо наша, колевко хлеба и разума!“

— ти стихови су апотеоза Војводини, њеној прошлости и њеној садашњиди, химна тиха и искрена која узбуђује и која говори сугестивно, од срца, снажно, широко, поетски надахнуто бесумње.

" Књижевност

Петровић има смисла за пејсаже,

он их интензивно осјећа, осјећа их у

свим њиховим нијансама и димензијама. Тај смисао није само онда кад. је на тлу војвођанске равнице и фрушкогорских падина, он је и у пјесмама с мора. Неколико њих, нарочито „На Светој Недиљи“, можда су најбоља његова остварења; ту је море дато доживљено, поетске вибрације су осјетне и присутне у већем броју пјесама. МИ ту су, претежно, избјегнути познати клишемн о мору, избјегнуте су и оне прве и опште мисли кад су у питању јадрански мотиви. „На Светој Недиљи“ пјесма је из једног даха, поетски подигнута до потребне мјере, и држи се до краја добрим, звонким, довољно музикалним стихом, упечатљивом метафором, својом. Али и овдје, као и у другим циклусима, Петровић форсира оно често непотребно претакање стиха у стих, строфе у строфу олабљавајући, тако, ударност и продорност стиха, строфе, пјесме. Претакање је код њега већ јако наглашени манир, ваљда и нема пјесме у којој оно није употребљено. Разумије се, није то смртни гријех — кад успије и кад се њиме послужи у потребној мјери; може тада да буде чак и ефектно, може да обогати регистар рима једног пјесника. Међутим, манир је манир, он у крајњој линији убија свјежину и оригиналност, сијече узлете, значи стагнацију

Књига „Земља и море“ заслужује пажњу можда не толико својим дометом колико својом индивидуалношћу (ма да се утицаји осјећају) — у позитивном смислу те ријечи. Петровић уопште није претенциозан пјесник, наметљив пјесник. Он каже онолико колико има да каже (понекад су то и кабинетска казивања) и онако како он сматра да треба рећи, и како и колико може да саопшти. То је у већини поезија благих тонова и штимунга, тренутних расположења, мисли које тек тренутно навру и које не чине, послије, један систем овакав или онакав. Збирка има неколико симпатичних и добрих пјесама, и то више парцијално гледано него у цјелини. Има, дабогме; и слабих, и то жестоко слабих пјесама као напримјер она о ластама и Фе-