Наша књижевност

БЕШЕ Ш КЕ

ПЈЕСМЕ БОШКА ПЕТРОВИЋА

(„Земља и море“, издање Матице српске, Нови Сад, 1950)

У савременој нашој лирици ова Петровићева збирка значи више интересантну него крупну појаву, она повлачи сопствену бразду иако не дубоку — а то је, понекад, доста. Петровићева лирика има своју физиономију, његове пјесме разазнајете прилично лако у данашњој поплави стихова: има извјесне елеганције у њима, извјесне чистоте, одмјерености, укусности. Пјесник „Земље и мора“ очевидно бјежи од баналних опсервација, слика, израза; из свагдањег узима тек понешто, тек узгредно, споредно, не тежећи изгледа ни= мало да ухвати све и са разних страна — пуније, животније, заинтербсованије. (Он бира шта ће узети: бира, прије свега, мотив; али и све што

иде уз тај мотив. М зато код Бошка

Петровића нема крупних ријечи, нема навале ријечи, бујице њихове, кићепости, натрпаности. Нема изворности и сировости која је, понекад, тако потребна. Али има рефлекса прочитаних књига — тј. стварност ту није директно дата, изворно живо; она је „препарирана“ (кроз прочитана искуства почешће) у хладне стихове, рационалистичке у већини, књишке. И стога његови стихови нам изгледају понекад мање истински инспирисаним, да су рађени без правог стваралачког даха, убијени експресијом, траженим изразом и нарацијом која је такође тражена. А није уствари тако. Ватре су ту, дубоко негдје, У подтексту, притуљене, затрпане — и понегдје успију да прокрче слеђену кору рационалистичког поступка, да даду праву боју, нужну топлоту,

пулс. Јер Петровићева лирика је_ таква: у наговијештеном, у недореченом, у суптилно набацаном.

Збирка „Земља и море“ уствари је сума досадашњих поетских радова Бошка. Петровића. Подијељена на пет циклуса, са два из предратних, два из посљератних и једним из заробљеничких дана, збирка је чврсто компонована, хомогена, тако да и слабе пјесме, некако, имају оправдања у овој композицији: сливају се “ општи тон збирке, повезују и подвлаче главне слабости и врлине Петровићеве лирике. Бошко Петровић је пјесник благих војвођанских пејсажа, он је искрено заљубљен у тишину и пучину равница) у плаву Фрушку и сремачка кола; иако наоко интимна у ужем смислу, лирика је његова у дубинама својим изразито патриотска (не у спољњем, декламаторском- виду), и човјек, преко Петровића, и сам почиње да воли те пејзаже, и те људе, и то шеварје око војвођанских вода. Иако дијаметрално супротног темперамента од Бранка, Петровић посједује његову 3аљубљеност у манифестације пуног, младалачког и врелог живота, и једну заједничку жицу с њим — истина далеку: и танану: нераздвојност, силну везаност за војвођанско тло, до љу-

бави — што је само, мени се чини, плус. Стихови:

„Говорим у себи са гором кићеном, са Сремом,

и оним колом села с којим сам се о одњијо,