Наша књижевност

ии Ка

једном од прошлих бројева „Књижевности“ о поезији младих, поку= шао сам, у краткој и неразрађеној белешци, да набацим за дискусију неколико основних карактеристика и проблема наше поезије. Мислим да један од тих проблема јесте и проблем учења заната. 5

Наши писци и из средње, а поготову из млађе генерације још у том погледу лутају. Сви ми тражимо. Сви ми носимо у себи и добре и рђаве стране из прошлости; неко више неко мање. Једни су „застарели“ јер пишу старом метриком и у старом ритму, У старој форми, други су „модерни“ јер се користе модерном и модернистич= ком формом и техником писања, ан у једном и у другом случају ради се, по мом мишљењу, просто-напросто о томе је ли један садржај нашао адекватан израз или не, и ништа више, Рецепата ту нема никаквих нити ће их бити. Постоје тековине културног наслеђа, постоје постигнућа савремене светске литературе и сваки ће их прави писац, према снази свог талента и степену културе, знати искористити само утолико уколико му је потребно да нађе свој властити израз, иначе му се може догодити, у супротном случају, да се сроза на ниво обичног имитатора.

Међутим, постоји у истинској поегзији свих времена и епоха нешто за-

једничко, нешто што сами себи често не можемо ни да објаснимо откуди зашто долази, а то је: узбуђење које код читалаца производе истински надахнута дела. Значи, има закона поезије, који су, да употребим овај недијалектички израз, вечити, стални, док су променљиве само форме њиховог давања и изражавања.

Постоји =— истинско поетско уз- 5

буђење и истински поетски доживљај

"који се не могу заменити никаквим вештачким средствима. Ако тога нема — нема ни поезије! Песник који не узбуђује или је слаб или уопште није песник. Средине нема.

Б3

Ових дана сам прочитао две омање збирке двојице наших младих песника, Ђуре Шнајдера и Слободана Новака, и морам искрено рећи да сам после читања њихових стихова остао, у најмању руку, у недоумици. И је-

Књижевност

дан и други аутор нису неки неталентовани људи. И један и други носе у себи неку искру поезије — а то до-

"казују и неки њихови добри стихови

= па ипак читалац после свега остаје

_хладан. И књига Ђуре Шнајдера

„Зној за челик“ и књига Слободана Новака „Гласнице у олуји“ обрађују сасвим актеулне и нама блиске мотиве, али је већ на први поглед очит раскорак између онога што писци носе у себи и оног како нам то дају. Служећи се модерним стихом, и Шнајдер и Новак иду у крајност, у прозно казивање без трунке ритма и мелодије; голом нарацијом покушавају да замене унутрашњи интензитет доживљаја, а вештачким и усиљевим кидањем слика утисак да је њихов литерарни поступак модеран, ов, „у духу времена“. ; Узмимо прво Буру Шнајдера. Његова књига „Зној за челик“ обухвата седам краћих циклуса песама, написаних, како се вели у поговору, „у последње четири године“, и то: уводну песму „Пјесма о мајчиним рукама“, циклус „Записи о смрти другарице“, циклус „Писма пријатељуколебљивцу у окупираном граду, циклус „Бескидским стазама“ (у којем песник опева свој боравак у Чехословачкој), циклус „У непријатељ-

"ској болници“, затим „Зној за челик“

(из социјалистичке изградње), циклус „Записи о побуни морнара у Боки (1918)“ и, на крају, три песме на тему борбе противу Информбироа. Ђуро Шнајдер се очито труди ла пише такозваним белим стихом; риме се код њега појављују ту и тамо, као случајно, па ни онда нису, често, ни правилне ни адекватне. Белим стихом у хрватској савременој литератури успешно су се служили А. Б. Шимић и Драгутин Тадијановић. Па и код њих, искусних ин врло талентованих песника, има приличан број песама које нису могле да се ослободе терета прозе и наративности. Потребно је велико мајсторство у баратању језиком, метафорама џи сликама, велики унутрашњи интензитет доживљаја и економисање речима, па да песма, писана белим стихом, не буде слаба, анемична, аритмичка и атонална. Код Ђуре Шнајдера сви, ови недостаци избили су у први план. Као хипермодернисти у музици, који,