Наша књижевност

„ (=

- Белешке

компонујући своја дречава дела без мелодије и ритма, не знају и неће да знају за нормални људски слух, тако и Шнајдер, у већини својих стихова,

као да не знаи неће да зна за мело-

дију и ритам нашег језика, за мелодију и ритам поезије, па била она са римама или без рима, сасвим је све-= једно! Нарација, нарација, нарација — то је главна карактеристика његовог начина писања стихова. Ту и тамо пробије истински поетски дожив-

љај, запљусне нас истински дах пое- -

зије, да све то, затим, претрпа про-

_ сто ређање речи, декомпоновгна раз-

глабања и усиљена тежња за оригиналношћу. Шнајдер ће свој полазак у логор описати оваквим стиховима:

_ Бе мучи ме мирно разрушена птичјер гнијезда ове ноћи. Ни падом сломљено перје, ни млијечна стаза у оквиру звијезда: Мириси и слике у корацима ; дјетињства.

(Ноћ уочи одласка у логор)

Њега у тој ноћи мучи „зуј објешених у жичном снопу изнад трачнипа и језици укочени, језици људски што бљесну у лепези просутих варница“, а онда и „чекање разливених вода да зубом таласним разједу дојке њене натекле и модре од бича“. Настрану то, што стихови не звуче као стихови него као просто говорно причање. Овде је можда далеко важније какву нам слику песник дочарава пред свој полазак у логор. Он нам говори о сећању на своје детињство, што је потпуно могуће ну складу са оним што човек у таквој прилици доживљава, али како и на који начин» Тиме што нам просто тура под нос „мирис разрушеног птичјег гнијезда, што натуралистички слика обешене на бандерама и своју мртву драгу којој таласи треба да разједу „дојке натекле и модре од бича“. Уместо жељеног ефекта, који би требало да нам дочара окупацију и злочине окупатора и квислинга, уместо лирске песме, песник нам даје —- голи натурализам, скоро бих рекао перверзну атмосферу смрти и злочина. И у тој истој и таквој пе-

5»

443

сми. када помиње очи своје драге, Шнајдер даје и два овако лепа и топла стиха, као што су: „Очи гдје сам ловио Небо и процвале гране / и гдје се слобода борила против тмине.“

У дужој песми „Записи о погибији“, из истог овог циклуса о смрти другарице, Шнајдер меша прошлост и садашњост и очито показује невештину у компоновању песме, своју. немоћ да створи и да складну целину. Али, за разлику од песме „Ноћ уочи одласка у логор“, овде местимично успева да дочара и атмосферу и онај ледени самртни грч жртава пред кољачима и сву језу гробницереке, у којој те жртве налазе вечни починак:

Оштрица ножа — зрцало посљедње. Још једном одраз-— неба у оку измученом.

Још једном мирис млијечни дјеце тек рођене и сјај ливаде сунчане под шумом.

Или:

Хладна, хладна уста риба брсте на уснама њеним. На уснама са којих је мени некад

најљепши осмијех цвао!

(Записи о погибији)

Међутим, сасвим на крају песме, у последњим стиховима, ваљда да би био „актуелан“ (проклета дидактика!), песник запада у баналност: „љетос смо највећи Дел прокопали за твој одар!“

У једној од најлепших и најуспелијих песама у овој збирци, песми „Живе руке“, Шнајдер обрађује тежак и трагичан мотив ископавања своје драге, али га даје свежим, небаналним сликама, да на крају опет западне у сасвим баналан завршетак. Песник или не ради довољно нал својим стиховима, или просто нема даха да један мотив до краја сачува од општих, свакодневних места лоше поезије.

Међутим, стихови

Чекам јутро да се отвори гроб и санке

да возим мртву жену у слободу.