Наша књижевност

ТРИ ПЕСМЕ мир Сунце греје. Сунце топло греје! Мени ништа неће траве, грање.

Мети ништа неће Срег. Нак веје, о, сунце и ветар на шутање.

Мени ништа неће небо. Ништа. Гледај, зем ћо, ја се опет смејем. Ту, сред твога мртвог пепелишта болне очи хоћу да посејем,

Ту сам. Нека ми све мисли клону. Хоћу наузнак да лезжим. Дуго... Чудно птице у плавило тану.

Што ме и сад, овде пратиш, туго.

Нека намах што је тужно стане. Ја то хоћу, човек, слушај штицо! Склапам очи. Ко да ломим гране. Ткај, о ветре, без нити преслицо. |

Шуштам, нека иде. Знам: мрав то је. Смрт би била кад би ја по њему. Зар емртг Гледам: небо, пуно боје! Лезжим, сам под сунцем, близак свему.

Око мене само штуме влати.

Све је тако тихо. Тихо све је.

И брег тај, и мрав су ми познати. Мир је. Опет сунце греје.

ПЕСМА 0 ОДЛАСКУ

Зар да не појмим тај камен

обли, што се плави,

и свет непомичан, на смрт смирен под сунцем, у трави.