Наша књижевност

|

350 о __ Књижевност

које је познавао и око себе гледао. У каквом би облику морао да се оствари његов идеал живота, то није тачно знао; али је осјећао да би му такво скучено, сумрачно вегетирање било напросто непод“ носиво. Био је сигуран да би он, постављен силом прилика у ту „редовну“ колотечину, упео ове снаге да из ње искочи, макар уз коју цијену, и чврсто је вјеровао да би му то доиста. и успјело. Његов би живот морао да буде вјечито обасјан радошћу, испуњен удовољавањем непрекидном низу оних, често и сасвим ситних и безазлених, прохтјева за насладом који неуморно ничу у души, в јечита трка у лову за осјетима угоде. Живот без тога чинио му се бесмислен, нелијеп и безвриједан. Питање личне среће било је за њ једино питање које постоји, једини бог коме је служио. И то је он звао љепотом, службом љепоти. У прољетне вечери, журећи да се суноврати у хучни и расвијетљени дио града, корацао је Као у заносу тек пролисталим кестеновим дрворедом, зажарен од стотину нејасних жудња, растворена огртача и са шеширом у руци, усусрет пред“ вечерњем повјетарцу који му је приклапао в јеђе и расхлађивао чело. Његова. устрепталост гонила га је увијек попут предосјећаја: као да се за сваким углом крије непознато а на сваком прагу чека срећа. Готово ни на часак није га напуштало осјећање да би се сваког трена могло с њим десити нешто чудесно, незамисливо, што би из основа усрећило његову егзистенцију и створило му заувијек бајословно лијеп и незалазно ведар живот. Чинило му се тако в јероватно и тако природно да би одмах слиједећим кораком могао нагазити насред цесте на пуну лисницу која ће одједном ријешити његово животно питање, или пасти у крило Чаробној која чека...

Лијеп младић, отворена, привлачива лица кроз које је зрачила она неуморна унутрашња тежња за радошћу, Целсо је у сваком друштву био радо виђен и свагдје срдачно дочекиван. Лакоћа у односима с људима прибављала му је симпатије и отварала приступ ч у такве кругове који су за друпе студенте оста јали неумољиво затворени, Опраштали су му његово скромно поријекло зато што је У устајале и суморне амбијенте уносио зраку св јетлијег расположења и неурастеничарској потиштености убрзавао било и улијевао своју безбрижну живахност. Знао је да са старим теткама игра пике с осмијехом на лицу и да костобољним „онкелима“ прича анегдоте које су их засмијавале. Спретан, сналажљив, услужан, син приморског гимназијског педела умио се у низу таквих друштванаца из виших редова учинити жељеним гостом, па мало помало и чисто неопходним. Почели су га неизоставно позивати на кућна примања, забаве, ловове, Служила га је невјероватна срећа на картама. Постепено је употпунио своју гардеробу одијелима потребним за одржавање таквих друштвених веза. Имао је другова који су га на дуље ври. јеме позивали у госте на своја пољска имања. Тако се на концу сасвим осамосталио и није више зависио од мршавог м јесечног износа који му је отац могао да шаље. А поред свега тога, зачудо, није занемарио студије и полагао је испите с невеликим закашње-