Наша књижевност

Флорјановић 851

њем. И, што је још зачудније, упркос тих успјеха, нису га мрзили ни другови-земиђаци, јер је био са сваким неусиљено срдачан, неспособан за злобу и дуљу мржњу, ни најмање набусит, охол или осветљив, и свакоме је радо притицао у помоћ, ако само то није било скопчано с одрицањем од каквог властитог задовољства,

Упознао се са ћерком једног приморца који се давно иселио

у Чиле, тамо се обогатио салитром и оженио Креолку, Размажена "ћерка исељеника и Креолке, љупко настрана и на свој начин сентиментална Долорес, крхке грађе, маслинаста лица и необично танка струка, дошла је у Европу да студира повијест умјетности. Власник салитрана, како се то каже, „није жалио трошка за одгој свог дјетета“. Донијела је собом, поред свог егзотичног даха и чудног измијешаног говора, два сандука апаратних костима и шалова какве наводно носе жене у њеној постојбини, и у њима плесала спеси и сисагасћи пред боемско-студентском дружином коју је призивала к себи и частила та |е-чајем у ишараним крушкастим тиквицама што се пијупка кроз ђБотрб Пе. Раше се из својих штурих ђачких дана сјећао и Долорес; виђао ју је издалека гдје пролази уздигнуте главе под руку с Целсом, и можда је, луњајући споредним улицама у свом каноничком иберциру и хрекајући кестење, потајно за њом уздисао. Флорјановић се с њом оженио још као студент, и завршио право, с неколико година закашњења, у оној истој умјетнички аранжираној мансарди у којој су висјеле некакве сулице и урођеничке кошуље украшене кожицама птица разнобојног перја и у којој му је некад плесала сисагасћи. Послије него се неко вријеме узалудно противио и праскао, мргодни стари го гего морао се најзад помирити, па им је почео слати редовне износе довољне за пристојно издржавање. Завршивши студије, Флорјановић се вратио у Далмацију и обавио у једном приморском градићу оних неколико година праксе, увијек ув обилну припомоћ старога, а онда добио своје прво намјештење код котарског суда у Раљевцима.

Па и тада је све ишло глатко. Он је и даље свладавао неприлике савршеном лакоћом. Бриге су се разбјежавале као преплашена јата од ноншалантног узмаха Целсове руке с крупним топазом. За Раљевпима слиједило је још неколико провинцијских мјеста. Гдје год би дошао, свагдје је умио да удеси укусан живот, са много пвијећа, с какад!-има у крлеткама у облику пагоде, с полицама пуним кактеја и с великим фикусима који су запремали пола собе. Уприличавао је излете, диригирао кадриле, аранжирао концерте = усидјелипама које су ударале клавир и с младим учитељима који још нису заборавили оно нешто виолине што су научили за двије-три године у препарандији. Као вихор разбудио би учмало паланачко чиновничко друштво на отмјенији, лостојнији живот, завео би примања, пикнике, забаве, игранке. Усред зиме и у срцу Загоре, у каквим Раљевцима или Брекановцу, умио је да преобрази највулгарнију опћинску вијећницу у укусну плесну дворану; сву би је упрољетио имитираним гранчицама расцвалог бадема које су по неколико дана до