Наша књижевност

352

Књижевност

касно у ноћ правили он и Долорес, уз помоћ каквог амбициовнијег млађег порезника или бријача-мандолинисте, наљепљујући на гран-

чице рашељке или дивље крушке изрезане латице од креп-папира. У

Раљевцима је остала незаборавна једна таква Флорјановићева „ Сбе Фе ћешто ет баумет

Треће године службовања у Раљевцима родила им се мала Зое. Било је муке с тим порођајем! Долорес се, ради уске карлице, три дана мучила, а никако да роди. У посљедњи час, након узбудљивог телепрафирања, конфузије, ноћне јурњаве у ауту, пренијели су. је у град гдје се напокон срећно породила. -

Али послије неког времена, Флорјановићу би дојадио живот у једном мјесту, и тад би запео из све снаге да се одатле ископа. Обасипали су, Целсо са своје стране а Долорес са своје, упливније познанике очајничким писмима, јадали се да је за цивилна човјека живот у таквој заосталој средини „апсолутно неиздржљив“, и најзад се ствар, као и обично, срећно рјешавала: добио би премјештај. И тад би опет почело све изнова: концерти, пикники, плесне забаве са со Лопош и |Бббе-таз ди сбе-ом, па поновна разочарања, неиздрживост, јадиковке, експресна писма и брзојави, и поновни премјештац. Сваке године отпирили би преко љета на пут по Италији и насркали се живота, ужитка, успомена за читаву наредну годину Раљеваца или Дубровца. Увијек се сјећао једног дана с првог од тих путовања, још прије него се Зое и родила. У малом талијанском градићу, уморни од обитравања и разгледања, сједили су он и Долорес у гостионици на некој ргаххећј! и писали знанцима раздрагане дописнише. Напрам њима се хармонично дизала фасада катедрале са топлом смеђом патином; плоката пред њом била је поплављена сунцем, и очи су снено жмиркале од јарког свијетла. У хладу, под лаким лепетом платнене стрехе, уживали су у топлота ведрог дана, непосредно, исконски, као бубице или гуштери. Пред њима на столу врчић бијелог вина, питког али преварног, печенка н

још мокра салата са свежњићем црвених ротквица. Насред плокате

осмерокутна чесмица, поцрњела од воде и обрасла кадифом маховине, сва је превирала и бацала сребрен млаз у свијетлоплаво небо које се прострло над свиме, без облачка, без птице, тако ведро и бескрајно као да никад не тамни. Уљуљани од умора, од сунца и вина, сркали су дугим и мирним гутљајима тај кратки час ко ји је неким плавим чудом постао зачарано непролазан. Наједном се Долорес преобравила, озарило јој се лице: била је носећа, и тад је први. пут осјетила да јој се покренуло дијете у утроби. — Флорјановић се у каснијем току живота веома често навраћао на ту успомену; тај му је час заувијек остао у памћењу као праобразац среће, као призрак краја гдје царује блаженство и гдје сунце никако не силази с неба. | = - 1. Послије петнаестак година провинције, Флорјановић је премјештен ју град, код окружног суда. Дон Педро је још увијек редовно слао припомоћ. Укусно су намјестили стан, сложили своје стално