Наша књижевност

ЕУ

=

Флорјановић_ - | 353

друштванце које су сачињавали један марински официр са госпођом и један зубар са женом Њемицом; постарија госпођица, руска емигранткиња са двоструким презименом која је давала часове из разних језика; сликар који је сликао Зое кад су јој биле три године и с којим се преговарало да је слика опет, у балској тоалети; учитељица клавира која је дипломирала у Прагу; и, на концу, један страни консул нежења. Прошло је тако пет шест година непомуће-них било каквом озбиљнијом бригом. Првог четвртка у мјесецу имали су жур фикс а суботом навече друштванце се редовно саста јало на посијело у Сегс]1е РЕгапсаћа, у коме је Флорјановић био један од оснивача и члан суда части. Зое је марљиво посуђивала књиге из библиотеке С егс1е-а; спремала се да послије матуре упише на свеучилишту француски језик и књижевност, и Флорјановићу је више пута напомињано као сигурна ствар (ма да он никад Није директно покретао то питање) да ће јој бити дана стипендија француске владе. На једној приредби Сегс1е-а Зое је играла у неком скечу Непгу Гауедап-а с младим инжењером А п а г 6-ом који је недавно стигао као намјештеник друштва „Вашхибег геппјеси био постављен за техничког директора малог бокситног рудника У Драчевцу. Осим тога, Зов је учила клавир и похађала школу ритмич_ких вјежби. — А била је тек пупала. Витка и тамна, имала је мамин стас и боју. Лице јој је било још упола дјетиње, а око још не сасвим формираних уста, вјечито немирних и нестална облика, титрао је осмијех као дивља ружа што трепери у вјетру. Чело јој је било уоквирено рудастом косом, повијеном уз главу, као шубарица од астрахана. (Та непокорна коса, то јој је било непобитно од тате; и Флорјановић се сваки пут изнова наслађивао у тој констатацији, гледајући је на плесу гдје пудра масни носић док јој кавалир шапће комплименте.) Откако је поодрасла, Шелсо и Долорес као да су проширили свој мали круг, добили у њој другарицу. Савршено су се слагали у укусима, нагнућима, жељама: називали су се међу собом „наш терцет“, тепали једно другоме и придијевали разна имена од мила. У породици се строго пазило на имендане и рођендане, и 9 тим пригодама изненађивали су двоје трећега пажњама и поклонима. „Зар не, како је лијепо бити још млад а имати већ ов ако велику кћерг“ — говорила је Долорес Целсу држећи га за обе руке и гледајући та још увијек заљубљено у очи. Она их је сустигла на жалу среће још за њихова сунчаног дана, и сад су све троје у један глас славили живот у подневној радости. — О, мала Зое! То је била највећа радост, највећи усхит у његовом животу! Све је на њој било чудесно, беспримјерно! Ништа за њу није њему било тешко, ништа прескупо, ако је само достојно ње! Свака дужност била је лака, свака жртва била је задовољство! И зар се то може звати жртвом ако се цвијету даду оне двије-три капи росе што му требају да се љепше расцвате, да живље разгори своје шаре» Зар није чисто гријех ускратити му оно најнулани јез И зар није, на концу, очинска дужност дати дјетету радост, задовољство, срећу И ко би могао захти-