Наша књижевност

354 = - Књижевност

јевати да човјек на њој штеди, да се цјењка сам са собом над каквим њеним малим задовољством, над једном тоалетицом коју жели! Штедити на малој Зое, која уз најмање, уз најскромније, заблиста љепше од иједне друге!... Бити срећан, сад је било и дужност према свом дјетету. Али из Чилеа почели су стизати неповољни гласови. Најприје неизравно, јер је стари веома ријетко писао. Флорјановићи су могли разабрати да су му послови кренули низбрдо а да он није сачувао довољно хладнокрвности и власти над собом да се у том падању устави на једној одређеној тачки и спаси оно што се спасити. да. Импулзиван и сиров какав је био, почео је форсирати, упустио се у некакве безизгледне спекулације које су га докраја уништиле. Неки су говорили да је пао у мреже једној групи спретних пробисвијета која га је преварила и до гола опљачкала. У том часу задеси га и женина смрт. Долорес се одважи, нако с предосјећајем да је већ све касно, да му отворено пише о његовим пословима. Савјетовала га је да макар и уз најнеповољније увјете реализира остатке свог иметка и да дође к њима; оно што одатле добије бити ће му више него довољно да проведе мирну и безбрижну старост на приморју одакле је и потекао и из кога је отишао још као осамнаестогодишњак, Али стари се распалио и готово увриједио. Недаћа га је учинила крајње осјетљивим и још раздражљивијим него што јен иначе био, па га је вријеђао и најмањи знак сумње или неповјерења у његове све нове и све нестварније планове и комбинације. „Знајте“, — грмио је у свом одговору — „да сам ја у животу већ три пута био сасвим пропао па чак и кошуљу са себе продао, и да сам се сваки пут сам својом снагом опет подигао. И дајем вам ријеч да Пе тако бити-и овог пута!“ Што је дубље падао у пропаст, тим је распаљеније сањао о пословима све то већих размјера, и тим је грозни-

чавије ишао за својим фантазмом. У писмима, која су — ваљда из

потребе да се пред ма ким истутњи и надимље — сад бивала нешто чешћа, чисто као да се грозио својим неминовним продором,“ који ће значити тим већи успјех чим други у њ мање в јерују, и који ће бити тим поразнији — готово као нека заслужена казна — за све оне што су се огријешили гријехом малодушности и што га нНиО) докраја пратили с пуном вјером. У том грозничавом сањању паде му кап. Стари зо1 гего, како им је послије његове смрти писала једна рођака покојне му жене с којом се, изгледа, био спанђао, просједио је посљедња два мјесеца у наслоњачу, узет, избечена ока и опуштене усне низ коју се циједила слина, свеједнако бунцајући о својим рудним пољима и џиновским трансакцијама. На концу им је јављала да су послије његове смрти вјеровници разграбили и посљедње остатке, а да су њој остале само неке кућне ствари, — „све у свему старудије-без вриједности“ — које да јој је Педро писменим актом још за живота поклонио. ЕП

И тако Флорјановићима напречац пресуши стална припомоћ и уједно исплину нада у насљедство. Ипак, Целсо се није дао. Хвала