Наша књижевност

Флорјановић - : - 361

као да служи само за то да се из њега, уз осмијех и реверанс, пуца из ложе у ложу, међу знанцима у фраку и с папирнатим фесом на глави. Ето, и тај мали безазлени предмет разбуди у њему сјећања. Купио га је још док је службовао у Раљевцима, послије оног првог путовања у Италију, кад је Долорес очекивала порођај. На вече, пошто би се смрачило, излазили су у шетњу ван варошице; Долорес пије хтјела да се онако незграпна појављује међу свијетом. Била је суха топла јесен, и вечери су — баш као и у ово касно прољеће биле благе и заморне. Прочуло се да се у оближњем селу појавило псеће бјеснило, а Долорес се лудо бојала бијесних паса. Тад је ето набавио тај револвер и носио га собом на тим шетњама. О, како се Долорес припијала уза њ, како ј6 корачала сигурна, готово поносна, уз тог јаког мужа који у џепу има револвер, с каквим се осјећајем угодне заштићености ослањала о његову мишицу! Сјели би, под безграничном капом звјезданог неба, подно каквог дрвета, Шутили су у проријеткој сјени багрема, Долорес је са слатком језом прислушкивала докони лавеж из засеока под брежуљком; горила је луч пред једном кућом на гумну и чуло се јасно у мирној ноћи како тамо кеки припити чичица' псује и хоће да бије дијете које се отимље и криви а мајка га брани и шаље старога да легне. — Један једини метак испаљен је из те справице. Тад је и Зое већ била с њима; могла је имати шест или седам година. Служио је тада у Брека_ новцу. Враћали су се у кочији опћинског начелника с излета. Возили су се пјешчаником мимо главице на којој се бијелила сеоска прква; точкови су се меко и нечујно окретали у дубоким пржинама као ца су гумом опточени, а они су у колима пјевали неку пјесму коју је Зое волила. Наједном се однекуд створи некаква црна птичурина и надовеза се на кола. Никако да је отјерају. Он је устајао и размахивао шеширом и жениним сунцобраном, али би птица само закратко заостала па поновно надлијетала над кочију с грактањем. Женино се расположење засјени, готово као неким рђавим знаменом, а Зое само што не бризну у плач. Тад он извади револвер и упери га на птичурину — Долорес је зачепила уши а мала Зое чекала отворених уста, са задржаним криком, да прасне пуцањ, као кад се чека пуцањ шампањског чепа. Одјекнуо је хитац. Промашио је, али је птичурина одагната: с великим лепетом крила одбила се и одлетјела некуд у ноћ. И сад је, ето, тај мали револвер са седефном дршком који је годинама чамио по ладицама, опет излазио на свијетлост дана и дизао се према његовој глави...

На станици фијукну воз и крену односећи своје путнике, сеља-

киње с болесном дојенчади, сезонске раднике, војнике упућене у

прекоманду. Флорјановића болно такну тај одлазак, као да гарави ноћни воз чије се бахтање већ губи у даљини извлачи и за собом вуче комад његове нутрине. Одлазе шћућурене људске прилике, гоњене властитим немиром или властитем нуждом, свака за својом срећом, у живот... Флорјановић им вруће позавиди. — Ох!... да

о

3 Књижевност

~