Наша књижевност

| | |

362 ; Књижевност

је изаћи из ових тјескоба, избавити се одавле, поживјети, па ма гдје, ма гдје! Изасланик заклопи књигу и скине наочаре. Преглед је био 32вршен. Флорјановић се нагло врати у се. „Крајњи је час!“ — рече сам себи. Раше исправи леђа и прислони их уз наслон тражећи којим ријечима да започне преслушање. Флорјановић му притече у помоћ. = Мислим да је читава ствар довољно јасна. Признајем све и немам што да надодам. Али се присјети још нечега. Отвори ладицу и премећући међу. папирима извуче и стави пред Рашу свежњић цедуљица, — Ово су дознаке које су стигле у посљедње вријеме. Нисам их уопће заводио у књигу а новац сам присвојио. Раше поновно натакне наочаре и узе свежњић у руке. Флорјановић нагло устане од стола. 1 — Извините, морам начас изаћи. Само на часак, одмах ћу се вратити... 1 5 : Брзим корацима упути се према вратима и изиђе. Његови ксраци хитро су се удаљавали по плочама ходника а онда цијукнуше једна врата. Ушао је у тоалету и упалио свијетлост. Поглед му паде у огледало над шкољком умиваоника од лијевана жељеза, и он угледа своје властито лице са дубоким подочњацима, али некако страно и туђе; на њ је већ легла она хладна туђост која бије од · мртваца. Уморне очи гледале су бешћутно а доња усна одебљала и опустила се. И учини му се као да из дубине огледала кроз то лице зури у њ једно друго; лице покојног му оца када га је посљедњи пут посјетио. Стари гимназијски подворник умро је прошле јесени "у оближњем граду, у азилу за старце. Зое му је, по обичају, донијела милихброт који је за њ умијесила. Сједио је на свом гвозденом кревету са здјелицом ријетке каше на кољенима и дрхтавом руком приносио устима жлицу из које се прелијевало и капало му по суром заводском мантлу. Очи су му гледале управ тако као сад његове, п Флорјановић препозна у својим очима онај исти поглед, замагљен и као да долази с неког другог свијета. Први пут помисли како старац није од њега имао ама баш ништа у животу — ништа осим препоруке за смјештај у азил и оних милодара, које му је унука два или три пута годишње доносила. На сву површину мозга пала тупа тромост; само се један котачић обртао врло живо и снимао с невјо„роватном) оштрином све што се уоколо збивало. Уочавао је јасно "мрљу од влаге у углу огледала и испупчена слова „Ттјитрћ на забату гвозденог умиваоника. Зачу гдје се отварају врата његове собе, Удишући дубоко подиже руку с револвером према грудима и окину. | Прискочи Раше а за њим дотрча и Шарић из приземља. Флорјановић је лежао ју локвици крви. Ужурбаше се око њега, отворише славину и стадоше га шкропити по лицу. Поче му се помало ведрите у глави. Лежећи наузнак, осјећао је као да се стрмоглављује у празнину, с главом низдол. Најпри је неодређено и далеко, па ближе 8