Наша књижевност

Флорјановић | 363

јасније, доприје му до свијести табање њихових ногу, све јаче и јаче, удесетеростручено, као неко пијано и тешко коло, а он никако не може да се сјети ко су ти људи и што то раде... Затим се сви звукови почеше опет повлачити, постепено блиједити и губити се, у неком угодном заносу, као пред уснуће. Табање корака усклади се у ритам који уљуљкује а штропот воде дође му као шуштање — и он осјети да се над њим нагнула и да му се осмјехује његов

- Зое, у ружичастом тафту, задихана од среће, с накривљеним | мом на глави... Упињао се да отвори очи, али није никако могао: на вјеђе му је легла нека чудна тежина, тежина без притиска, памучаста а несавладива. Шум воде у грубој шкољки лавора бивао је

све тањи и тањи, па се сасвим профини, уфитиљи = и најзад се прометну у у сребри млаз талијанске чесме што: шикће у плаво небо, у сунце.

А час затим — све исплину. ,

Владан ДЕСНИЦА