Наша књижевност

409 - Књижевност

петељци и грчевито се прилепила. Осећала је да се приближује крај: пашће пре него што дадне из себе шареног лептира, за кога је јела и за кога се попела тако високо.

Олуја је расла, пале су прве капи кише. Видео сам како су се две разлиле на последњем још целом листу. Прво зрно града. Издавак се одмакао, дуго времена се није враћао и вратио се с гусеницом. То се поновило више пута. Затим је муња распарала небо, загрмело је, снажан налет зграбио је изданак. Чекао сам читаву вечност. Грана се вратила без гусенице.

По ходницима се још увек разлегала песма затвореника, а над њом је пливао крештави глас капеланов.

Пред вече сам се опет пропео и ухватио за решетке на прозору да бих у залазећем сунцу пребројио на последњем листу бисере и сунашца у њима. Ваздух је био хладан и пријатан, у дворишту су се разговарали кажњеници, а с кровова се јављали голубови. Гледао сам у изданак, који се полако одмахао и полегао преко Гарибалдијевог споменика на врх Ђаникола. Гола, дебела грана; на крају је лепршаос широк зелен лист као застава на ветру. Тада сам се сетио старога кувара који ми је, као осамнаестогодишњем младипу у горичком затвору, сваке вечери препоручивао да треба да сањам нешто зелено, по могућности коња на ливади, јер то значи слободу.

Не знам колико сам времена тако гледао. Пренула ме је рука на рамену. Гргао сам се и скочио на тле. Преда мном је стајао Цезаре, добродушно се смешио и скоро молећиво рекао:

„Лепо вас молим да се више не пропињете на решетке на про“ зору. Опет ће вас казнити. Сад ће вам дати дванаест дана. За такву казну сте још сувише млади и сувише слаби. Можете се разболетн. За ово дана сте доста ослабили. Познаје вам се!“ Завукао је руку У џеп и ставио ми у руке комад сира. Ни речи нисам пустио од себе. Кад је отишао, остао сам сам. Осврнуо сам се по ћелији. Тек тада сам видео да ми је донео и две злаћане поморанџе, које је било таке необично видети на сивој сламњачи у тамничкој ћелији.

Напољу је било тихо. Само. последњи лист — зелена застава, лепршао је на ветру после олује.

Сваке године кад почне зеленети, отворим прозоре у својој соби

и радосним корацима пођем по парковима да 88 дим пропупело дрвеће. : Пролеће долази увек тако изненада. Ишчекујемо га сви и стално, а ипак смо зачуђени и изненађени кад дође. Још колико малопре била је зима: хладноћа, соба пуна дуванског дима, усамљен гавран на небу, гола грана на ветру. А преко ноћи ударила југовина, гавран је одлетео, грана се извила из ветра — и из оканаца на ограндима потерали ситни, тамносмеђи смоласти, блистави пупољци. Два дана су се ти пупољци грејали на сунцу и у њима се скупљала снага: пробили су опну сумрке боје и у сунце су погледали светлозелени Листићи као толико хиљада руку које желе у живот.