Наша књижевност

7

ТРИ ПЕСМЕ

О СИРОТОМ Б. Б.

Ја, Бертолт Брехт, ја сам из црних штума. Моја мати ме је у градове носила тмурно Док сам јој лежао у телу. И хладноћа штума Остаће у мени до смрти засигурно,

__У асфалтном граду ми је дом. Од самог почетка

Овакви посмртни сакраменти ми се дају: Новине. И дуван. И ракија. Неповерљив сам и лењ, ипак задовољан на крају.

Ми смо седели, једно лакопоколење, У кућама за које смо мислили да вечност претстављају.

· (Тако смо сапрадити дугачка здања острва Менхетен

И танке антене које Атлантско Море забављају.)

Од ових градова остаће: који је прошао кроз њих, ветајр! Кућа весели госта: он је празни жедно. Ми знамо да смо само привремени

И да ће доћи иза нас: ништа спомена вредно.

Три земвотресима који ће доћи, надам се, дозволити нећу Да ми се угаси виржинија. од горчине,

Ја, Бертолт Брехт, пропнан у. асфалтне градове

Из црних шума у мојој мајци пуних тмине.

МОЈ БРАТ БЕШЕ АБИЈАТИЧАР

Мој брат беше авијатичагћ, Једног дана пође у свет, Спремио је свој ковчег, Ка југу је водио лет.