Наша књижевност
7
ТРИ ПЕСМЕ
О СИРОТОМ Б. Б.
Ја, Бертолт Брехт, ја сам из црних штума. Моја мати ме је у градове носила тмурно Док сам јој лежао у телу. И хладноћа штума Остаће у мени до смрти засигурно,
__У асфалтном граду ми је дом. Од самог почетка
Овакви посмртни сакраменти ми се дају: Новине. И дуван. И ракија. Неповерљив сам и лењ, ипак задовољан на крају.
Ми смо седели, једно лакопоколење, У кућама за које смо мислили да вечност претстављају.
· (Тако смо сапрадити дугачка здања острва Менхетен
И танке антене које Атлантско Море забављају.)
Од ових градова остаће: који је прошао кроз њих, ветајр! Кућа весели госта: он је празни жедно. Ми знамо да смо само привремени
И да ће доћи иза нас: ништа спомена вредно.
Три земвотресима који ће доћи, надам се, дозволити нећу Да ми се угаси виржинија. од горчине,
Ја, Бертолт Брехт, пропнан у. асфалтне градове
Из црних шума у мојој мајци пуних тмине.
МОЈ БРАТ БЕШЕ АБИЈАТИЧАР
Мој брат беше авијатичагћ, Једног дана пође у свет, Спремио је свој ковчег, Ка југу је водио лет.