Наша књижевност

Три песме а о - 5 408

Мој брат беше освајач, Премален простор нам је дан, Добити тле под ногама,

То је наш: стари сан.

До простора на Гвадарами ког освоји Једва дошире срнин скок,

Дугачак је метар и осамдесет,

А метар и педесет дубок.

БАЛАДА О ДРВЕЋУ И О ГРАНАМА

И дошли су у својим коштуљама од смеђет конца И уз хлеб се ретко што дало,

И безобразним говорима прогждераше све из лонца У коме и беше мало.

Ту бесни можемо постати, рекли су

Ту дивно можемо остати, рекли су.

За векове нам је мало.

Добро, то кажу гране“

Ал стабла су ћутала.

Јоти, виче гост, док не сване, Док крчмар рачун не да.

И нашли су уносна места, наручен је нов Памаштој

Ко код куће своје су се бринули.

Све што желе мора бити сместа, лако ћемо за новац тај, Тешки су дани минули,

Ту бесни можемо постати, рекли су

Ту дивно можемо остати, рекли су

И чизме су скинули.

Добро, то кажу гране

Ал стабла су ћутала.

Још, виче гост, док не сване, Док крчмар рачун не да.

_ И своје пиштоље празне у све мало боље главе И долазе најмање по двоје И иду тад по три марке из златног лонца иза браве, Дочекали су време своје. Тај ће лепо пун остати, рекли су Дуг нам може бес постати, рекли су Кота још да се боје»