Наша књижевност

334 – _ Књижевност

Значајнији прелом у правцу материјалистичког развоја претставља серија чланака Бјелинскога „Говор о критици“ из друге половине 1842 године, 5

„Стварност — то је парола и последња реч савременог света: Стварност у чињеницама, у знању, у убеђењима осећања, у закључ“ цима ума — у свему и свуда стварност, то је прва и последња ргч пашег века“, кличе Бјелински одмах у почетку првог чланка.

У „Погледу на руску књижевност у 1842 години Бјелински се приближава материјалистичком схватању односа између општег и појединачног, њиховог јединства. Неминовна поставка сваке теорије, сваке филовофије, јесте појединачно, чињенице. Али развијање те мисли у петом чланку циклуса о Пушкину доказује да је Бјелински још 1844 био далеко од доследног материјализма. Као материјалист почиње да иступа пред нас тек у годинама 1845/46. У већ поменутом циклусу о Пушкину, у другом чланку о Евгенију Оњегину, написаном 1845, сусрећемо одређеније мисли о томе да човека ствара природа, а развија и обликује га друштво, и да човек том утицају друштва не може избећи. |

Прелаз на материјалистичке позиције значи тек „Поглед на руску књижевност у 1846 години“, где Бјелински подвлачи да је „разум без меса, без физиономије, ум, који не делује на крв и не прима у се њено функционисање,... логично сањарење, мртва апстракција. Разум — то је човек с телом, или боље речено, човек преко тела, укратко, личност.)

У писму Боткину од 17 фебруара 1847, Бјелински заступа потпуно материјалистичко схватање односа између бића и мишљења: „Да је чин, то значи, да је делатност ума резултат мозговних органа о томе нема никакве сумње... Духовну природу човека не треба одвајати од његове физичке природе као нечег посебног и независног од ње, али је потребно делити је од ње, као што се подруч је анатомије дели од подручја физиологије.“ -5) То је писмо значајно "стога што Бјелински у њему опредељује свој однос према Контовом позитивизму, који је тада био у моди. Огист Кант је за њ интересантан човек, али му пориче било какву генијалност и мисли да ће оснивач нове филозофије раније или касније бити нека друга велика личност, а не Конт, који за то нема довољно полета.

Као и сви предмарксовски материјалисти, тако је и Бјелински у тумачењу друштвених појава све до краја у суштини идеалист. упркос многим материјалистичким мислима, које у том погледу су срећемо у његовим делима, нарочито у његовим последњим КњЊИжевним прегледима и у писмима.

Развитак друштва за њега је непрекидни прогрес људске мисли. Идеја развоја као борбе и јединства супротности, коју је нашао коп

ту Бјелински, Чланци и есеји о књижевности,“ Цанкарјева заложба, стр. 946. ЈЉубљана 1950. :8) Бјелински, Изабрана дела, стр. 654