Наша књижевност

—

464. ________ ____ _ Књижевност

ацији да каске нешто овако или томе слично: „То види само онај хгоре“, ишли „То је у рукама свевишњет“, итд. итд. Мајке код Лазе Лазаревића су препуне у разговору сећања на бога, пози– вања (на бога, тог кумовања с богом, како народ каже. Али, тај бог је више етички појам и однос према њему етичка манифестација традиционајнот морала једне "патријархалне средине, а много мање дубоко унутрашње, мистично повезивање с рели-= гијом као таквом. То: је нешто што се код приповедача врсте Лазе · Лазаревића више види као етничка катеторија. Бог је једна виша. сила, као што су у веровању народа више силе и многе друге "ствари и појаве. Веровање у бота је нека врста обичаја, један нусани имагинарни ослонац у немирним животним тренуцима. И ја бих се послужио једном фигуром самога Лазе Лазаревића, која, ми се, изврсно тумачи природу ових односа. Код њега. се много пута наилази на ситуације где су људи, у изузетно вазшним, узбудљивим или трагичним тренуцима, један према другоме прилично збуњени, пометени, немоћни, не знају шта да кагку, траже речи, и у том беспомоћном тражењу речи, свака трећа им је бог. И Лаза Лазаревић то на једном месту зове „паковање мисли“: „Било је то у неку руку паковање мисли. Он је трибирао, слагао, утуткивао. Турао у празнине: „даће то бог!“ или „бог све може!“ — Али је покрај ковчега бисто подоста ствари које он као да се затеже да потрша.“ Ову изванредно карактеристичну фигуру „паковања“ узнемирених и збуњених мисли он

"разрађује симболично и алегорично, у слици ковчега у који се, __у нервози сеобе или путовања, ствари без реда потрпавају. То

„турање у празнину“ доиста је адекватна. формула за интервенцију бога у људским односима како је Лаза Лазаревић осећа. потребном и неопходном, за то хватање за божански појам кад

човек треба да се снађе у тренуцима разноврених зИвВотнИх не-_ __ прилика. То је нека врста амајлијског практиковања. једнот оби=

чајног веровања. – Према свему, дакле, Лаза Лазаревић је религиозан човек и " релитиозно, у нормалним сразмерама, настројен писац. И било би неприродно да то није. Али то свакако није у оној мери у којој је то критика. подвлачишта. Он је то чак мање него други писци његова времена, па мање, например, и од Милована Глиштића. Према томе, његова. религиозност никако не би била потврда за неку ошшту“ регресивну хусмереност његова дела. _ Најзад, трећа тврдња би била, да је Лаза Лазаревић, у крај= ' њој линији, поборник старт, да се недвосмислено кроз своју | приповетку изјаштњава за старо и да се, према томе, супрот' ставља новоме. Чак је, између других доказа за ову тезу, говорено и о томе да је он нека врста ренегата пропресивног омладинског покрета оне епохе, коме је, као студент, платонски у почетку приштадао. За ове и овакве конетататије има извесних три видних оправдања — за неке од њих можда и не само привид-