Наша књижевност

- Данило > 0 _ — - у - – _______---

дужи попреко, са уз тебе, него да се самосан по туђем вила= јету пребија..

"Кнез сачека да побратими тосрче каву, па махну тлавом ка прозорчету на коме беше продрта пенперлија. Напољу се чуо. детињи смех: то је Данило носио на кркачи кнежеву синовицу, · малу Нуцу, по дворишту.“

= Погледај, побратиме. Ко се с децом, као овај, про; тај

о злу не мисли!

„Али је Коста и даље мрко гледао око себе Био је господар лепе и младе жене, мното млађе од њега, коју је мучио љубомором, и зато је мрзео све младиће, нарочито оне нежењене, бећаре, што пиље од жеље у свако женско чељаде.

Као за пакост, имао је кућу и дућан ту у близини, па чим би се на сумрачном небу помолиле прве бледе звезде, он је гонио жену у кућу:

= Хајде да се спава! сте треба рано устати, да се работа!

Жена је уздисала:

= Ах, јан мало... Овде је, У башти, лете него ата -

А из кнежеве авлије разлеже се кров сутон Даништова шесма. Трешти његов топли, мало мукли глас, и од њега као да допире и овамо ћув пун жудње. Тад цвеће у башти јаче замирише и што се сумрак витше краде, то Данилова песма постаје аве мекша · и чежњивија. Он обично пева увек једну исту песму, која у Кости изазива силан> јед и мржњу, јер та дрека и простачка песма, по његовом дубоком уверењу, позива на „разблуду и буди грешне мисли у оваквих глупих младица катаве; је његова жена.

Данило најпре сасвим тихо отпочне: =

АЈ да ми је гонџе моје, да му грлим младу снагу, азај... | од акшама па све до сабаха... Онда ћути неколико часака и кад помислиш да је престао,

он опет почиње, сад већ јаче и гони до краја:

Ај, да ми је гонџе моје,

да му мрсим русе косе,

азај.

од актптама па све до сабаха...

Ај, да ми је гонџе моје, да му љубим црне очи, ааај. = од акшама па све до сабаха... И што песма тече даље, све је страснија, све пунија чежње.