Наша књижевност

Кочић пред судом - Пт Е - - · — 561 (

сам сву своју душевну свјежину и гипкост изгубио. Њих је однијела

__сва јединствено глува и нијема самоћа и чамотиња. На себи сам искусио да су много тежи душевни него тјелесни болови“... „Ако ми се не допусти да разговарам с ким било, и ако даље останем у соби под кључем сам, ја ћу се уморити глађу, јер волим и умријети при чистој свијести, него да полудим.“')

Ово тешко душевно стање код Кочића јасно показује каква ја

била та „сизбодфа ћопезја , која је била установљена за политичке кривце факултетски образоване. Међутим, то је била обична тамнипа без икаквих привилегија, као за обичне зликовце. А каква је тек била она у Зеници, где је одговорни уредник Отапбине, иначе здрав и развијен, Васо Кондић, мучен глађу и свим другим, оболео од туберкулозе и умро! И то све због чланака у Отапбини, у којима се тражила само правда за сиромашни сељачки народ. Кочић је жарко волео свој потлачени и поробљени народ, па је жртвовао себе и свој кућни мир за његово добро. У једном писму из Дрке куће 12 новембра 1907 он се оправдава жени и жали, је што трпи због њега, али он својим радом и држањем врши само своју

патриотску дужност према народу и Отаџбини, јер је; вели, „наш

народ тако убијен и сатрвен јадом и невољом, да је. неко морао

устати и подвикнути против силних зулума и неправди које се над -

__њим непрестано чине. 3)

Тај неко био је он и његова Отаџбина "која је у сваком броју доносила „Суве зулуме“ штоих је окупатор чинио нашем народу. Е ___- ђ Е

Кад је први пут ухапшен и затворену Црну кућу за,његово су се хашшење интересовали и грађани и сељаци, нарочито његови сељаци из горњих крајева, где се је родио и где је одрастао. Кочић

_је то своје прво хашшење и робовање описао у чланку „Гавно--

вање“, штампаному Политици 1907, бр. 1415. Испод наслова · ставио је уторак, #то је пазарни дан у Бањој Луци, када се из свих околних села скупљају сељаци и долазе у-град да продају и купе. Кад су чули да је Кочић ухапшен, сваког су се уторка скупљали око Црне куће и погледали на њене прозоре, не би ли видели „свога Петрића“ и између себе су гласно разговарали и претили Шваби „да му неће никако ваљати, што је нашег Петрића у'апсио.“ Кад би Петра опазили на прозору, сви би скидали капе и неспретно. се клањали. Били су готови и да га силом ослободе, али их је он од тога одвратио. То интересовање сељака за њега, много му је олакшавало робовање, па вели да му је уторак био најлакши дан у не_ дељи. Стога му је бањолучка Црна кућа била много обичнија

него она у Тузли. У Тузли се осећао осамљен, а у ствари није био. |

=) Споменица П. Кочића, стр. 1Х. Е =) Кочић, Цел. дела П, стр. ХХЈХ 5: “