Наша књижевност

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД |

. о ПРЕВОДУ ТЕТЕОВОГ „ФАУСТА“

__ ревођење књижевних дела на српски језик био Пе можемо. сло= бодно рећи до недавно — посао којим су се људи углавном бавили доста

неодговорно. Узрок томе не треба тражити у непознавању_ језика: већина преводилаца је добро знала и језик са кога преводи и свој. Али свест о савесном одношењу према оритиналу није била потпуно сазрела: руково"дило се, најчешће, једним начелом: нека буде лепо и чисто српски ре-

_чено, нека има смисла! — а да ли ће се штогод одузети или додати, то.

5 није толико важно. Ово начело, чију неисправност и нетачност не. треба

доказивати, одржало се, на жалост, код извесних преводилаца све до. недавних времена. Има у нашој књ фкевној прошлости — и то нарочито.

натлашавам — преведених дела и у прози и у стиху, која се, по верности

и лепоти, безмало могу мерити са својим оригиналима., Њихов број није

мали, кад се узме у. ббзир шта је све преведено на наш језик. Али још:

више има превода који показују -са колико су самовоље, нетактичности пи

незнања. преводиоци приступали овоме послу, да нам је немогуће да ћутећи пређемо преко тога. Џа и људи. који су стекли име као преводиоци нису сматрали за част да буду изузетак од овог некад скоро. отпштег правила. пе г

— _ То није био изузетан случај и типичан само за наше књижевне прилике. Тако се некад радило скоро свуда. Радило се и горе. До првог светског рата, у Француској су се, шта више, _већа. дела. страних књи= сжевности појављивала у такозваним „адаптацијама“, и стога је било велике разлике између, на пример, Ане Карењине, Рата и

мира, Браће Карамазова обимних немачких и енглеских Рос.

мана у оригиналу, и њихових превода на француски језик. Преводиоци тих и сличних:дела, идући за укусом извесног круга публике који не воли ошширности и од читања тражи само разоноду, прекрајали су дела, избацивали, сакатили поглавља, уништавали оно што је писац, често с великом муком, успео да створи. 5 ђ 5

Времена су се, међутим, изменила, а с њима и схватање књижевне

својине. Сазрела је мисао да је превођење поновно стварање, тешко, некад чак врло тешко, скоро да- кажем: понекад и теже од самог писања дела. Увидело се шта је битно: дати што тачније и што верније на свом језику оно што је писац написао. И тако је, постепено, некад врле актуелна италијанска изрека о преводиоцу- издајнику преп | међу историске тековине