Наша књижевност

608 | = 5 —_ Књижевност

већ класиране у архиву, што је несумњиво велики напредак како у уметничком тако и у етичком погледу. : — - —

и данас, овде-онде. (говорим о нашој преводилачкој књижевности) дешавају се омашке, па чак и крупније грешке. Али је то из сасвим друтих узрока. Догађа. се да преведено дело нема у целини ону физиономију „коју има у оритиналу, јер је преводилац упоран у својој манији посрбљавања онога што у себи нема ни један једини елеменат који би такав поступак допуштао или оправдавао. Други пут, дело остаје оно што "треба да је, али стилски не задовољава потпуно, јер је преводилац био исувише веран синтакси изворног језика. А неки пут, свакако услед журбе која је неминовна у време опште изградње наше нове средине,-ту и тамо јаве се нетачности, које не треба оправдавати, али које "треба бар разумети. ( И норед тог, као што сам већ рекао, наша преводилачка књижевност да- = нашњице стоји високо; више него икад раније. Шреводе се они писци који _ (5) некад изгледали непреводљиви (можда зато што су неки од њих били

"рђаво превођени); преводи свих значајних дела светске књижевности пред- виђени су ббимним плановима; преводиоци = и редактори — стално се "налазе пред великим задацима; деле се награде предвиђене за најбоље“ "преводе и редакције: једном речи, та грана књижевног стварања је стекла“ равноправност са осталим — са једним изузетком: о њој се скоро нимало Е не говори у нашој књижевној критици. Могло би се помислити да је то зато што критика, према оној изреци да (је ћутање знак _ одобравања, нема да каже ништа осим похвала (не мислим да је тако); или стога што су · критичари исувише заузети на другим секторима. књижевног стварања (знамо да није тако); било како било, остварења у која су преводиоци унели све што су могли и која су плод њиховог дугог рада (Шекспир, Рабле, Софокле, Еврипид, Молијер, 5550) нису ' побудила критичаре да

казку своју реч. 5 - :. у

Ни ја, можда, не бих прекидао ту.већ утврђену“ традицију, да ми за · то није био повод појава превода једног књижевног дела које је, без сумње, једно од највећих у светској књижевности (има угледних ауторитета који

кажу и да је највеће). = | | Чувени Фауст великог песника Јохана Волфганга Гетеа је дело С које је његов творац тешко стварао, а пре 'етварања поједине његове делове дуго (носио у себи. Дуго: цео живот. А тај живот је трајао осамдесет и три. године. У време студија у Штрасбургу, 1770 г. — тада је Тетеу двадесет и „једна година — јавља се прва идеја о Ф аусту, која постај је обимна . скица на хартији. Џет година доцније, млади песник доноси у Вајмар онај део свог спева који је познат под именом лека 5 | (Трафауст) и који износи 1440 стихова и нешто прозе. 1790 г., дакле кад је Гетеу четрдесет“-и једна, година, објављена је мања половина | дела, под насловом Рацај Ебп Егастеп- 1808, излази из штампе потпуни 1 део, онакав какав је данас. И најзад, од 1827 до 1831“ Гете пише мисаоно и уметнички врло сложени Т део, који ће бити објављен годину дана после