Наша књижевност

Пе

| - | – = ~ Е 5 о м И __ КОНЦЕРТНИ ЖИВОТ

_ Када се музички рецензент нађе пред задатком да у ограниченом вре-

_мену и на додељеном му простору реферише о неких десетак и више

концертних приредаба, са дуенотћу и правом да баци критички поглед на догађаје културног друштвеног зкивота који кроз те приредбе провирује и у њима се огледа, може му се причинити да се он том својом _ делатношћу увек дотиче. нечег (битног, типичног, истински реалног у "области друштвеног мишљења и осећања доба и средине; а може га спо"пасти још варљивија претстава да он то. само по инерцији једне од многих. кочвенционалности друштвене праксе захвата у неважну материју коју једино одржавају обичаји, навике, традиција устаљених форми дру= штвених манифестација. Уствари, под различитим углом гледања, није ни “један од два поменута става нити само субјективна фикција. нити сасвим нетачан СУД. С једне стране, самим тим што се у већини концертних про грама понављају углавном стандардна дела музичке литературе за дати инструмент, људски глас или ансамбл, садржајна~ страна, музичких при-

_ редаба,; претежно ретроспективног карактера, обично везује свест. слу-

шаоца за ову или ону проблематику ближе или: даљв прошлости, отвара неку од страница културне историје, евоцира и дочарава понешто из жи-

"вота других, туђих народа (поред оног што је, разуме се, У уметничкој

истинитости толико широко“ уотпштено, · да је, и као страно, истовремено

и наше, јер је људско, човечанско) С друге стране, опет, човек лако може ·

превидети да ход историје незадрживо налази пута и начина да свако доба придода музичким споменицима прошлости примесу. своје сопстве-

не специфичности схватања, штто: ће рећи да и наше време, кроз сву раз- |

ноликост личних тумачења многих музичких. извођача, спушта у њихову. делатност свој акценат и белег, своју особену перепективу, свој посебни осећајни однос и укус, дух и став. При таквом стању ствари, 060– страно. узетом, ни сама МО С делатност ма колико вукла собом „терет „ОШТРИ места“ и конвенционалних образаца изражавања,

не остаје слепа ни глува за. тековине. своје епохе, испуњава се њима,

свако или онако, већ. у самој“ примарној -фрази чулне осетљивости за му-

зички феномен, нужно бива савремена, ма била и невешта, неизбежно

дели: са питаном својом епохом и њене слабости и њене јаке стране. Тако,

ПИ А плода уметност и критика“ као ПА Е примена -