Наша књижевност

М. Глишић и Л. Лазаревић — - 4ПЕ

да ће и то што је написао у интимној кореспонденцији бити објављено, оштампано. Он је преосетљив, сентименталан, пренежан. Он мора имати некога уза се, који ће му бити интимно близак, саосећати са њим. Свог најближег школског друга адоптира у породицу, побратими се с њим. У иностранству живи без мајке и уже породице као да је у присилној емиграцији. „Тако је то трајало док не нођосмо амо“, пише мајци. „У Берлину опет поче. по старом, Ја му

се у неку руку обрадовах. Видех понова улице кроз које сам пре

годину по дана као сасвим непознат лутао и на Вас мислио. Видех. кућу у којој сам први пут за Шапцем плакао, сретох бабу код ко је сам први пут седео, и успомене се тако обновише, тако силно да ја хтедох пружити руке на ту страну, тамо к Вама; и викнути: „Примите ме, молим Вас, ја више не могу да издржим. Само да Вас видим, само да Вас пољубим, да Вам кажем колико Вас волим, па слободно опет тражите коње, и ја ћу се опорављен и весео дићи опет

-у свет.“ Али Ви бесте далеко, не бисте ме могли ни чути, и ја се по

старом шћућурих и чеках да пређе облак туге, па да се опет дохватим посла и да се напајам надом, која ме сад храни, као што ме

"је негда сиса Ваша хранила.“

У“

Лазаревић је у својој мајци видео оличење светости породичвих патријархалних традиција, а у породичним патријархалним традицијама основе морала човека, темеље људског и националног живота. „Боже мој, како су биле велике наше матере,“ узвикује у приповеци „Ветар“. „Оне су имале праосновне, чврсте, просте принципе, који су исписани у сваком буквару, а држали су их високо, с поуздањем и мало кокетним поносом, као витез свога доброга сокола. Није било никаквог питања ни задатка живота, ма како'он био тежак, а да га оне одмах лако и просто не реше, Над апсолутним тешкоћама уздизале су се својим високим и истинским религиозним осећањем.“ Праосновни, чврсти, прости принцити патријархалне породице дубоко су уклесани у морал приповедака Лазе Лазаревића

и у његов став као писца према свим питањима из живота која је

узео да приповедачки обради. Скоро сваки конфликт који се јавио у животу јунака његових приповедака решио је помоћу ових принципа.

У етици патријархалне породице гајило се и његово схватање

_ лекарског позива. Он је овај позив обављао као породичну дужност,

Предавао се овоме позиву са пуно пожртвовања. Његова лекарска пракса захватила је широке слојеве народа. Старатељски је бдио над својим болесницима. Када је умро подједнако је ожаљен и као лекар и као писац. Његова лекарска пракса, организаторски рад на реформи санитетске службе, научни радови у медицини, затим кућа Милорада Шапчанина и његове везе, пријатељство са др Владаном Борђевићем који га је окружио влашћусевојих државних, друштвевих и културних позиција, довели су га у блиску везу и са двором. Пред смрт био је неко време и лични лекар краља Милана,

~ Пан