Наша књижевност

16 | ( а — И Књижевност

Неке од приповедака Лазе Лаваревића довели су његови био-

графи у везу са. његовим животолисом. Тако, његова приповетка

_Швабица“ као да је извађена из његове интимне кореспонденције

из Немачке, као да је у њој исприноведан један од оних интимних личних доживљај а који се чувају за себе, у дневнику који се не објављује. Лазаревић је примио из покрета Светозара Марковића критички став према романтичарској литератури. Он је исмејавао · плачевност и водњикавост сентиментализма романтичарске књижевности, њену фразеологију о „свионим косипама“, „порумењеним и побледелим обрашчићима“, „маленим ручицама да их мровучеш кроз иглене уши, „потоцима суза = уздисаја“, „жарким очима као

небо“, „слаткој тузи и тужном весељу“, „жуборећем поточићу“,

успављивом гласу звона“. У приповеци „Швабица“ има суза и

сентименталних екстаза, али Лазаревић у њој даје историју љубавног доживљаја у реалном драматичном и психолошком приповедању. У њој има сензибилно исказане туге за изгубљеном срећом, душевних немира, гриже од колебања, психолошких дилема, уну-

" трашњих сукоба. Душевне кризе у јунаку ове приповетке, а У јунаку

.

Лазаревићеви биографи виде самога писца, плод су страха патријархалног човека да не раскине везе са патријархалним породичним традицијама, да бе не огреши о обичајне, неписане законе патријагхалне породице. То су кризе патријархалног човека стављеног У. положај да изврши, слободне воље, самосталан корак у животу при | коме ће се изјаснити за слободу личности, сукобити се са оним искон“ ским, прастарим принципима, „који су исписани у сваком буквару.“ Дубока примитивност бије из бруталних, ограничених, фанатизованих речи када јунак приповетке гони од себе љубав са странкињом: „Даље од мене! Имам ја својих- послова. Ја сам Србин, ја имам стару мајку, ја имам свој задатак — зар којеко да ми смета“

Ако би се анализирале само ове речи, наишло би се на морал трговачких, домаћинских породица, на васпитање које су оне дале

својим синовима да њихов животни циљ не сме бити ометен ника-

квим младићким лудоријама, да морају у животу бирати друштвене везе, уопште ићи кроз живот са крајњом трезвеношћу и разумношћу. То је морал старих патријархалних породица ко је су много држале до части, образа, угледа, које су се чувале дуга, коцке-и скандала и у снази породичне заједнице виделе основни смисао живота. . Овај морал биће заступљен и у другим приповеткама Лазе Лазаревића и скоро увек давати тежиште њиховим заплетима и Рас плетимја, 51 _ Овај морал је ну Лазаревићевој приповеци „Вертер“ у којој су Лазаревићеви биографи нашли опет нечег аутобиографског. Иу њој је једна љубавна историја коју је писац прекинуо у име патријархалних моралних принципа. У њој је одбрана светиње брака као основе патријархалне породице спроведена с планом, или боље рећи са стратегијом од стране писца, у њој је патријархални човек дове-