Наша књижевност

ан.

484 — · —_ Књижевност

и политичког живота Србије, ковати у формули: „ред; рад и зако- | нитост“. Лазаревић је са извесним фанатизмом и педагошком рев-

ношћу иступио у одбрану патријархалне породичне заједнице, са

циљем да њене облике живота и односе конзервира као узорне. За-

друге су се распадале у време када је он писао приповетку „Школ-

ска икона“, а он је идеалисао о њима и изливао зловољу на носиоце

прогресивних друштвених снага. Његов однос према селу није на-

шао израза у друштвеној критици, као што је то бивало у књижев-

ном раду Глишића. Он у селу није видео ни зулум власти, ни било

какав знак капиталистичког продора у живот села.

Глишићу је ближи сеоски живот него Лазаревићу. Глишић познаје изблиза сеоске људе, њихове односе, њихову психологију, њихов говор, а нарочито њихов дух који ће му највише послужити као извор стварања. Лазаревић се и не задржава толико на терену сеоске тематике колико Глишић. Његов терен је и тематика трговачке и занатлиске породице старинског патријархалног кова, и док се Глишић ограничава на опис догађаја, на анегдоту, на изворе усмених приповедања, Лазаревић се ослања највише на личне до-

_ живљаје и на своју књижевну фантазију.

"Лазаревић је развио и унапредио приповетку далеко изнад Гли-. шићевог анегдотског поступка у приповедању. Лазаревић је дао српској књижевности уметничку приповетку, створио новелу која по својим композиционим и другим квалитетима стоји још увек као узорна. У њој су дошле до израза особине драматичара, сликара, а на неким местима и лиричара. У Глиштћевом књижевном ства_рању огледа се стихијност, у Лазаревићевом болидан литерарни рад. Много већи афинитет Лазаревића са књижевношћу учинио је да се он, у једно доба још увек самоучке културе, појавио као весник модернијег, европскијег третирања књижевних тема.

Оба писца су показала у својим делима љубав према природи. Но Глишићева љубав према природи је топлија, непосреднија. Као што је и његов однос према животу чеднији, широкогрудији, пле-_ менитији. Његов израз животне радости је сиров, али изворан, виталан, свеж, људски. Лазаревић је у однос према животу уносио много рационалности, и бриге о својим личним доживљајима и импресијама. Оба писца, и поред неупоредиво веће литерарне развијености Лазе Лазаревића, носила су на своме стварању тежак пер дру= штвене и културне заосталости Србије тога, доба.

Сваки од ова два писца има своје угледно место у стварању реализма српске књижевности, сваки од њих за се има великог утицаја на општи смер њеног даљег раввитка. Због тога сам их и узео. заједно, мада се дубоко у књижевном стварању разилазе и врло. много диференцирају у ступњу књижевног стварања, методу књижевног рада и висини вредности књижевних квалитета.

пе – 0 _____ Велибор ГЛИГОРИЋ