Наша књижевност

+

И ЗРАКА И МРАКА ПРЕПУНЕ СУ ЗЕНЕ_

Песнички

" Пењем се на планину, као морнар уз јарбол, да с Брка света

огледи с путовања по Црној. Гори, 1939—1940

сатледам обзорје. =

Кад камен под кораком престаде да расте и да се по =

нађох се у пространствима неба. Не, нису небеса само нада мном: свуда су око мене, зраче,

стварају мађиске призоре од светлости и боја, и мокрим модрилом и облацима обавијају ми главу, што сва, као морека шкољка, хуји

и бучи од висина.

Ако раскрилим руке, ваља се и жубори небеско море под њима као испод лучних дуга, запењено од облака, с понорима

дубоких сенки,

Бацам се, малаксао, у траву — она је ретка, висока — и, с ли-

цем у крилу неба, тражим у себи стихове о облацима јутарњим,

који, крилати, стреловито узлећу из провалија и ковитлају се

нада мном:

- Час ме зрак заљреје, час сенке оросе.

Стотину небеса сјаји око мене: о, над сваком травком нова се узносе!

Пред ведрином склапам очи засењене,

"а кад их отворим — облаци ме носе.

И зрака и мрака препуне су зене. - 2 ! ===

— Што бијеш о ребра, птицо самохрана,

сваки ти се ледет и под земљом чујег

Срце би да прне у сјај сунчев дана,

(бок небо ка мору, нада мном, путује...

Лежим. Савила се од облака ћрана, па ме меко по лицу милује,

а небо ка мору, без мене, путује.