Наша књижевност

496 - - | ___ Књижевност

Речи сам у песму нанизао. Истиха је казујем и преносим у

писанку коју сам на пут понео. Мирисна светлост и плавило сенки

огледају се. у белини хартије, па ми се данас чини као да небом самим, овим усковитланим, пиштем. -

А кад из облака падоше по исписаним стиховима им две би=

љурне капи, и потом се још разлише, ја се тртох као дасумиу

' саме груди кануле, до песме у мени. И потекох првој брвнари да се склоним под слеме. а - о -

__МИ док у довратку стојим — јер врата су замандаљена — и мотрим како се плахи, коси пљусак, сав обасјан и штуман, већ стишава око мене и даље некуда, тајном путањом, одлази по овом горовитом «рају, а сунце, кроз утасито модру паведрину опет шро-

— сијава и дира новим сјајем погнуте врхове трава, ја се питам да. - ли се ишта од мене, од овог дрхтавог јутра, у моју песму уткалог - И хоће ли ишта у њој остати — траг какав! — и онда када је једном из ђачке вежбанке препишем и више је не будем гледао ЈЕ - кров ове несталне и журне сенке облака и кроз млазеве светлоо сти, што су се, с небом безмерним, док сам је записивао, у њој ~ огледати: | 5 - >

Стављам авееку у недра. Али тако полако, тако нежно, као У страку да ми песма, орошена даждом овог узнемиреног и безиме| ног дана, и осветљена бурним преламањима светлости, некуда не _ одлети, као оно јато шрепшташених штица из покислог прмена, на. | који се, малочас, каменом-бацих, | ~ А од песме остану — само празне речи, грмен пуст.

Жабљак, јула 1939.

П “

Дан се зачас запали... Једне вечери на Жабљаку.

Дан се зачас запали и на пречац угаси, без јарких боја, без пожара, без литија на небу, без драме. Сунце какво се помоли такво клоне: плане с врха планине, с камена, заплови бескрајном пучином неба преко мене, поврх пашњака и трава, и сручи се на-

. једном, опет за камен, исто какво је дошло — бело и сјајно. "За њим се дан, у магновењу, затвори. И шрва звезда никне У . небу — звезда Даница. А пси с катуна стану да се дозивају. | Тако са сунцем. Тако са уштапом. ; | = - - У Шавнику.

Одавде не види нико, од окомитог планинског зида — што је утамничио и видик, и високу птицу под сводом, и ретке људе у