Наша књижевност

492 – а о а - Е "Књижевност

Кад настану дани страшноћ тнева извиће се шуме од камена, _ жеђ хајдучка пробуди изворе.

Звезда ми се зазорила.

Истекла је јасна зора

- п небеса растворила

изнад ових тладних бора. __

А ја слушам:

да л камен љути расте, да љл тавна тора шумориг

У невидљивом трању разиљрале се олује, | Прислоним плаву на камен, а шавор, чујем, жубори и воде подземне. хује. - |

- · Запеваће воде, Зашумеће шуме у Црној Гори!

| Грабим кроз бели пожар и спуштам се _ жушне крајеве, ка мору. Жеже ме и, као свежа рана, тишти мисао на гоњеног друга.

И песма његова са мном путује.

М

Какво је море:

Да ли ће, жеђи моја, још једном да ми засја шодра ш росна зора изнад златнота класјаг Сем неба што је невидљив пламен

има ли ишлде још небо којег

_Већ ми ш снови од сунца поре,

врели и сиви ко љути. камен.