Наша књижевност

Осврти - 108

Али, упркос таквих мишљења, било је критичара који су у Алену видели само једног профессра, и ништа више. Цело његово дело, уосталом, стварно је прожето васпитним идејама једнога педагога, који људску културу сматра само средством уздизања и оплемењивања људске заједнице. егово интересовање за свет мисли и осећања увек је имало тај практични педагошки нагласак: шта се из њега може искористити за васпитавање људи, за уздизање људског друштва као културне заједнице. И сам филозофско- -афоРистички карактер већине његових мисаоних тражења јасно је откривао ту практичну, реалистичку тежњу аутора. У њеној основи никад нису биле естетске преокупације, или филозофске тенденције; увек и једино брига о моралу.

У књизи коју је назвао Историја мојих мисли, Ален је на једном месту записао: „Уверен сам да је било тренутака када су Александар, Цезар или Наполеон били тако глупи како сам се ја заклео да никад нећу бити. Таква је сумарна историја мојих амбиција.“ Коментаришући ову мисао, један критичар духовито примећује: „Ево једног интелектуалца који позив; „бити интелигентан“ ставља изнад свих других.“ Боља дефиниција Аленових интелекљуалних и филозофских тежњи не може се дати. Она подразумева ону практичност Аленове мисли која је његова највиша брига и најдубља емоција. Страх да се никад не буде глуп! Ето формуле која сасвим разговетно показује зашто Ален никад није успео ни да изгради, ни да прихвати један целовит поглед на свет, зашто се његова мисао никад није уобличила у један систем схватања и сналажења. У страху да не би заговарао погрешне или погубне идеје, и на тај начин развраћао укус или дух омладине, он је радије остајао еклектик који пабирчи по туђим системима, узимајући из њих само оно што је, сагледано у светлости праксе, и на први поглед давало утисак пуне веродостојности. Скептичне интелигенције и реалистичког духа радикалне оријентације, он је узимао из Декарта, Хегела, Конта, Монтења и других само оно што му се учинило, у његовим професорским настојањима и педагошким тежњама, као драгоцен резултат и несумњиво постигнуће, не генијалних личних напора и воља, већ историског развитка. мисли: дакле оно што је за све неприкосновено. Његов страх од филозофских апстракција, у коме Андре Русо види његову сељачку памет, довео га је на позиције негирања циљева а одбране средатава филозофије. У суштини, та разлика у примању и одбијању и чини разлику између филозофа и педагога. 5

Узалуд верни и неверни ученици проглашавају Алена филозофом; еклектички дух његове мисли, с тако подвученом наменом неговања човечности, сасвим јасно показује да он то није. У области педагогије, напротив, Ален је У своме елементу. Ту је он велик и радикалан дух, изванредне снаге и лепоте. Ако су васпитачи, — по једној формулацији, — техничари који рукују људОЖЈИЈМ, Ален је онда, у француској култури нашег времена, један од најзначајнијих и најплеменитијих.

НОВО САРТРОВО ДРАМСКО ДЕЛО „ЂАВО И Боге

На крају овогодишње позоришне сезоне, Позориште Антбан У Паризу извело је, почетком јуна месеца, најновије драмско дело Жан-Пола Сартра Ђаво и Бог. У дане кад се око овог дела дигла велика прашина,