Наша књижевност

Аз. | 4 - и ђ Књижевност

а

славни творац егзистенцијалистичког театра дао јеу Ф игару једну изјаву, којом је хтео да објасни порекло свога новог дела, уствари једне чудне мешавине антирелигиозног мистерија и метафизичке спекулације: „Анегдоту којом сам се послужио, — каже он ту, — сугерисало ми је једно Сервантесово дело. Ја га нисам читао, али ми је Жан-Луи Баро једном раније испричао фабулу. Тако ћете у моме делу наћи оног злог младића који се коцка с Богом, обавезујући се унапред, ако буде изгубио, да ће чинити добро. Пошто је из губио игру, он се закалуђери и/лично узима на себе, у виду паптрене, грехове једне проститутке која умире а да се није могла исповедити.“ · н

Овим есновним мотивом, који „ерудит“ Сартр приписује Сервантесу, док он уствари припада Морету, писац се послужио да би, у једном делу чије приказивање траје четири сата, развио готово све битне теме егзистенцијализма. Али, ово ново драмско дело Жан-Пола Сартра, о коме су мишљења критике тако подељена, карактеристично је по још једној тенденцији, сасвим новој у Сартровом драмском опусу. Да би се приближио широким слојевима. гледалаца, и наметнуо им егзистенцијалистичку филозофску проблематику, Сартр се послужио једном драмском формом која садржи многе елементе. средњовековних религиозних мистерија. Свој мотив он је, пре свега, ставио у одређене историске оквире, у немачки ХУ век: ту су жестоки друштвени сукоби, устанак сељаштва, религиозне борбе, личности од страсти и акције, ко јима се и Гете послужио у свом Гвозденшаки. Та историска амбијента ција, —- као што се то изванредно јасно види по првом чину драме, који је Сартр објавио у јунском броју свога часописа Гез Тетр5 Модегпез, — сама је привлачна декорација, без реалистичког оправдања, за једну драму егзистевцијалистичких идеја. У свом приказу премијере Тиери Молније је с правом, нако нешто једнострано, инсистирао да је Ђаво и Бог „једно велико борбено дело, једна велика антиклерикална, боље рећи антихришћанска ратна машина, један у сликама изведен приказ атеизма“. Основни идејни проблем драме: има Бога = нема Бога, третиран са памфлетским жаром, драмски је демонстриран средствима и методима средњовековних религиозних мистерија, Реалистичка психологија ту је .излишна, логика драмског развитка непотребна: ту се све и онако одиграва на плану немогућног, да би се што више осетио жмарак тајанства, присуство чуда. Ако су многа Сартрова дела, у време када је наступао као антикомуниста, уствари била нека врста изврнуте рукавице комунистичког театра, овај његов најновији позоришни памфлет, с јако развијеним, скоро бласфемичним антирелигнозним мотивима, уствари је једна врста изврнуте рукавице одавно већ заборављених религиозних приказања средњег века. Е ; о 5

Сартрово дело Ђаво и Бог, о коме ће се моћи дати тачан суд тек кад буде објављено у књизи, иде у ред оних позоришних дела, врло карактеристичних за нашу епоху тихог изумирања театра, у коме се траже путеви да се позоришна уметност опет приближи народу. Што у већини случајева сва та настојања не дају никаквих значајних резултата, доказ је више да се позориште не може регенерисати никаквим формалним и вештачким средствима. -

= и и