Наша књижевност

БЕЛЕШКЕ

< _ ЉУБИША ЈОЦИЋ: ОГЛЕДАЛО

У читавом низу збирки које су се у последње време појавиле, збирка стихова Љубише Јоцића „Огледало“ издваја се по неким својим 0собеностима и у садржајном и у из ражајном погледу. Пре свега, већина аутора, који су се недавно појавили са самосталним књигама, припадају млађој генерацији, Те су њихове збирке истовремено и њихови књижевни првенци. Љубиша Јоцић припада такозваној средњој генерацији наших писаца. (Он ради на литератури већ тамо од тридесетих година и објавио је досад неколико књига прозе и стихова. Његово име није потпуно непознато читалачкој публици и они који су пратили његов развој врло добро знају за сва лутања и стваралачка тражења кроз која је он досад прошао. Из збирке „Огледало“, омање књижице џепног · формата, која садржи неких двадесетак и нешто више песама, млађи читалац ни по чему данас неће моћи да закључи да је Јоцић у нашу литературу ушао преко надреализма, преко надреалистичких експеримената и надреалистичких егзибиција. Збирка „Огледало, у целини посматрана, претставља једно смирење

или, боље речено, одраз постепеног“

и сигурног сазревања песника ЈЂубише Јоцића. По целокупној својој интонацији лирска и интимна, ова

књижица стихова, иако у свом пр-.

вом циклусу даје и читав низ реминисценција из детињства и на тему детињства, а у једном другом (,Твоје руке“) и низ варијација на тему љубави, — углавном доноси пишчево давање живота под окупацијом, атмосферу „мрака над крововима“ и ломљења људских душа под жрвњем непријатељског и полициског терора. Ту лежи њен основни и главни акценат, то су мотиви који чине њеву окосницу и који јој дају тон; И,

одмах треба подвући, да по извесним својим квалитетима ови стихови, својом непосредношћу и ис-. креношћу, доносе до нас, у добром:

_ свом делу, врло пластично дане мра-

ка и ужаса. Кад пева о свим тим стварима, које је лично доживео, ЈЉубиша Јоцић углавном успева де пронађе адекватан израз, успева да нам дочара у неколико добро погођених речи, у једним или више етихова, болницу у окупираном граду, улицу у време полициског часа, непријатељску _рацију или блокаду, бекство прогоњених, одвођење људи на стрељање — већ према томе који је мотив у којој песми заступљен. У већини случајева, а то је за мене исто тако квалитет, он успева више финим наслућивањем него пра– вим и реалним виђењем да нам при-

каже сву мртвачку и гробну атмо-

сферу градских улица којима крстаре, као пси, полициски жбири и

= фашистичке патроле у потрази за

нашим“ борцима. Елегичан тон који. је, негде више негде мање, провучен кроз све ове песме само доприкоси непосредности и топлини њиховог израза. У том погледу карактеристична- је Јоцићева дужа песма. „Сву ноћ“, у којој слика своје присилно болничко тамновање („да се: склоним од хајкача у јаму сам ову стигао“), дајући топле и трагичне. људске акценте: -

Сву ноћ тако, сваког дана

кроз решетке мог прозора,

кроз скровиште мог затвора

чујем речи ко с усана —=

то Београд мене зове,

то ме зову реке драге,

до постеље већ су стигле,

до срца ми талас руке већ подигле —

да ме виде.

(Сву ноћ)