Наша књижевност

106

Или, кад ово сновиђење замењује асурова јава: 5 "Све се покри сметом мрака, све завеја јесен црна. Очи тону у дубину, до дна пакла; -тад угледах опет реке, ал шта носе" "Оне носе са севера, са запада мртве

људе

"место белих голубова.

На постељи мојој седи црна јава. _

место снова. : : 5 (Сву ноћ)

У истој тој песми, сећајући се своје девојке, он ће дати лепу слику њене самоће, кад каже „сад су њени тавни прсти као сенке под ли"пама“. Мисао на напуштене и оставњене књиге над којима је бдио дане и ноћи — то је „пуна соба белих страна, месечина разлистана“. ОбраЋајући се драгим рекама свог род"ног града, он бе рећи „олистајте та-ласима,- махните. ми крилом јата и руменим једром сунца на-помолу“. А за себе, у тренутку клонулости н регзигнације, рећи ће „кријем очи у решетке, ту гвоздену шаку стављам преко лица“. И слика је ту, атмосфера је ту, и све је то дато у света неколико потеза, на први поглед зшкрто али сликовито,- као што то ради сваки добар уметник. Инте"ресантно је да је у овој песми, вероватно нехотице, од почетка до краја провучен ритам тужбалице из Горског вијенца“, народне. тужба„лице уопште и народног фолклора. То овој песми, међутим, нимало не смета, али јој смета нешто друго: на неким местима звучи (исувише "старински и сентиментално-романти_чарски. Та старинска жица, која се код Јоцића ту и тамо провуче, зазвучи и наивно и сније тих слабих места, као и неких слабих стихова, у којима се јасно осећа отсуство поетског интензите"та, недостатак сваке емоције — као пшто су стихови: „Дани клани, / ноћ са даном разговара, / јава тавна, / јава снове заговара“ или „Ноћи црне, дани црни, / црној ноћи дани „слични, / јава има више море / него снови безоблични, / итд. — песма би "деловала много снажније. Овако, де-

__длује као недорађена, недотерана.

И у другим песмама овог циклуса дошао је до изражаја Јоцићев тале-

непријатно. Да.

= Књижевност

нат да са мало речи и једном фином лирском интонацијом дочара атмосферу, да амбијент и слику догађаја о: коме пева, Истичем песму „Пуста улица“ и, нарочито, песму „Рација“, ма да нису лоше ни песме „Полициски час“ и „Мрак над нашим кровом“, али су, у упоређењу са првим двема, знатно слабије. Сем последње, све су оне писане белим стихом, у једном слободном лирском“ расположењу и лепим и богатим речником. У песми „Пуста улица“ Јоцић даје снажну слику улице у ноћи, у којој „можда бегунац гризе, загриза у наш праг“, описује ноћ и увлачи нас у своје слутње: > 5

А ноћ дојезди ко коњиц и зидове

- наше њуши,

њуши кроз зид собе наше као празна

у јасла;

дојезди коњиц с гривом црном 5

ноћнога вала,

копитом бије и прозоре наше тресе и оставља нас у слутњама.

(Пуста улица)

Скоро епском снагом описује он страву ноћи у којој незнани бегунац бежи испред потере. У једној краткој лирској песми обухваћена је тако читава једна драма и читалац не може да)се отме утиску да се све то пред њим збива као на биоскопском платну. Он види и бегунца. и потеру. И ту ноћ у којој „дуне ветар наг ко стрељани и зрневље кише пред коњица црног просипа“. Добра је и песма „Полициски час“, која у свега две строфе дочарава ону језиву празнину улица окупираних градова „кад жамор пресуши ко испод уставе речно корито“. Али је песма „Рација“, по мом мишљењу, не само најбоља у овом циклусу, већ и у целој збирци. У њој је Јоцић приказао рацију врло једноставним поетским средствима, скоро ритмичком прозом или, још тачније, скоро нарацијом, наизглед простим причањем, као кад неко мирно и хладно износи свој доживљај, који је узбудљив, али га приповедач, споља без узбуђења, даје. У тој песми дошла. је до изражаја она мера која · једно уметничко дело може да подигне за неколико копаља изнад просечнести или да га баци на само дно најплиће баналности и свако-