Наша књижевност

елешке

дневне фразе. ЈЉубиша Јоцић је у

спео да сачува у потпуности ту меру. Он успева ненаметљиво — а то је батно за сваку праву уметност, за свако право уметничко дело да нас увуче у своја властита расположења, кошмаре и визије и да нас држи до краја. Ми, заједно с њим, лежимо сву ноћ ничице иза склопљених прозора, а иза наших зидова је пукла „улица као намазана катраном, паучина лепљива да ухжвати сваког који наиђе. Одасвуд вреба опасност која прети да униашти сваког борца, човека. „Спавамо а наше су очи и без капака скло-

пљене, спавамо а гледамо, ал ништа

од црних застора не видимо, будни смо у сну без снова“. И шта смоу тој ноћи, у окупираном граду, шта смо више него — „још једно име на прозивци за стрељање» Принуђен сам да цитирам, јер би свако даље препричавање, бојим се, убило мисао и визију песника:

Босе се ноге љуљају крај постеље, ко стопала обешених трзају се тражећи чврсто тло, и седим тако гледајући у вис ко чашу кад искапљујем. У белим кошуљама у ноћи подигла Е се дена. Да ли је то откинута у цвету пролетња грана» Што венег Е

Гледају како везују оца и дрхте још топла од сна: трљају дланом очи да спрече срце - да јеца.

(Рација)

Иза похашшених које воде „пустом улицом кроз таму ноћи“ — „ниједан прозор да се отвори, завеса да

задрхти ко уздах испраћаја“, Иза

њих остају — „снегом завејане постеље и стопе, ишчашена из рамена врата“. И, на крају, овој трагичној и узбудљивој драми Љубиша Јоцић даје један заиста диван поетски завршетак: -

Идемо, пуста је улица, слепи су прозори застрвени, нека се само нико на њима не појави, гавран ће црне ноћи на лице његово пасти да му лице раскрвави, да му очи испије.

(Рација)

107

Кад читам стихове талентованих или, како се то каже, правих песника, који могу и да погреше, јер да нису такви не би били песници, — склон сам да им за једну добру и узбуђујућу песму, или строфу, или чак стих, опростим све грехове, све „гафове“ и омашке. И Љубиша Јоцић, који је по мом мишљењу прави песник, није без ома-. шки. И у овој оваквој, маленој збирци, у којој је лакше избећи неравнине него у каквој књизи већег обима, његов је стих врло неуједначен и врло неједнак. Сем циклуса „Мрак над нашим кровом“, који је скоро у целини добар, и циклуса „Детињство“, у коме читалац просто осећа наивност и свежину дечјих дана, сем дуже песме „Гугутко; тицо моја“ (којој се такође може ставити читав низ примедаба) и двеју или трију песама из циклуса „Твоје руке“ — сви остали стихови ове књижице су веома спорни. Рекао сам већ да код Љубише Јоцића

има — а то ће за оне који познају његов поетски пут можда изгледати невероватно — и јако наглашених

фолклорних елемената. И то је код њега добро, кад је дато с мером, као у песмама „Пуста улица“ и „Рација“, које сам већ цитирао. Али добија се сасвим супротан ефекат кад те мере нема, као у неким деловима песме „Сву ноћ“, у неким деловима песме „Гугутко, тицо моја“ и песме „Мрак над нашим кровом“. У овој последњој осећа се чак утицај и интонација неких предратних песама Зоговићевих: =

Књиге моје су се окамениле,

ни руку на белу страну да спустим, пусти мрак у мраку пустом царује: око моје, изворе затрпани, ; докле ће срце

да тамнује.

(Мрак над нашим кровом)

У најбројнијем циклусу „Твоје руке“ Љубиша Јоцић ту није сасвим „на свом. терену“. Он ту имитира медитеранске песнике, труди се да буде помало бизаран и игром речи покушава да замени истински поетски доживљај. Осим песама „Твоје руке“, „Шкољка и њене груди“ и песме „И сам сам и стар сам“ — све остале су бледе и беживотне, без бо-