Наша књижевност

Културни _додири _ 5

могао у својим сећањима, или у даном моменту стварно прстом показати нове Помпеје, Цезаре, Бруте; очима сећања и очима стварним гледао је, пратио, како богови напуштају вође и великане; како се све у свету диже да би пало; могао вам ређати низ Акцијума — и зато није могао једној временској појави давати нарочити значај, и вечну славу или тратику, зато није постао епски песник историје, него, врло оригинално, лирски песник историје. Моменат један можда пун ватромета, али, ено, нема га више! Човечно је било да прође, човечно ће бити што ће по-. ново доћи. Човечан треба бити и према великанима и јунацима, и према опрезним страшљивцима. Све то треба у историји, и све је то заслужило неку песмицу. Најправедније је кад смо или мудри или мало шаљиви на обадве етране — мислио је Кавафи "и тако и писао. И у јунаку и у опрезном страшљивцу има некога рачуна, неке амбиције, има људске таштине, шарених нада. и све је то, тако и тако, у историји морало бити. Варвари су у историји исто тако потребни као и цивилизација. Цивилизовани су се бојали варвара, а варвари постајали паметни робови цивилизованих. Народи су се бојали својих цезара, а цезари су се бојали и шушњева. Кавафи евакве речи ставља у уста једном спрезном страшљивцу: Бој (се величине, о моја душо! Ако не можеш савладати амбицију своју, Са оклевањем и опрезно корачај за њом увек.

Мудрост и иронија се ту мешају. Тако се и ми сви сећамо историје. Ако онај опрезни у једном тренутку полуди или побесни, може за час бити јунак. Ако јунак ма за тренутак смири свој фанатизам, проговори с њим јуначки, лако се може претворити у. опрезног борца који не добија велике битке. И тако је Кавафи пеБао лирске песме лакога лирскогта додира на обе стране, над чувеним номенклатурама историским које значе идеале, и над онима које значе страшила. Јао, Ханибал пред вратима! —= кука се у Риму. — Ханибал пред вратима трулота Рима! — ликују варвари. = У Византији, сенат стараца држи даноноћне седнице, чека варвере и страшну судбину... али, ту ћемо песму, ево одмах, испричати_ Нашли смо ту песму већ поодавно у једној ванредно састављеној интернационалној антологији лирике. Антологију је бирао и средио, ми све преводе сам израдио професор поезије у Окефорду С. М. Баура (Вохуга). Нека се нико не изненади статусу професора Бауре: Енглези имају професоре поезије и професоре драме: зато ваљда што имају најбољу лирику света, и зато што имају Шекспира. Џесму смо у оно време са задовољством и са здравим смехом прочитали, препричали је неким при јатељима, вратили туђу књигу, и сада знамо само причу о песми, и, рекосмо већ, напамет само последњи стих песме. Дакле. Ра-

4