Наша књижевност

Белешке

лизабет Гаскел објављује 1848 први.

роман са тематиком из радничког живота: Мату Ватфоп, у ком се описује чартистички покрет, један од најранијих датума у историји радничког покрета у новом веку, који је, три године касније, обрадио и Чарлс Кингсли у свом роману Пена (Ува5ћ). Најзад дају своје романе и Шарлота Бронте и Х. Мартино. Све је њих пак Џорп Елиот јачином свог талента бацила у засенак.

У Елиотовим романима већином жене играју главну улогу, јер јој цртање женских карактера полази бофе од руке; они су, као и Гургењевљеве јунакиње, енергичније и оне потстичу мушке особе у њиховој делатности. Ипак, као жена, Елиот је и сама баш најбоље опртала и - недостатке својих женских типова. Известан дес њених романа има аутобиографски карактер. Мага ТулиБер, Мисис Бартон и Естера Холт са својом безграничном оданошћу и потребом сталног ослањања на неког (сетимо се само мотива Чеховљеве Душице, истина много примитивније) живо нас потсећају на саму списатељку која је ту потребу такође стално осећала, почев од њена пријатељства са Брејовима па њене 286-годишње везе са Лујсом, до њене удадбе, у предвечерје њена живота, са трговцем Кросом, који је после њене смрти издао и њену биографију. Најзад Џорџ Елиот, и поред све своје учености и “образовања, није могла да затаји и изневери оно праисконско и дубоко усађено у њеној природи уживање у бављењу баш најобичнијим, најсвакодневнијим и безначајним пословима, стварима и људима, оно местимично неуздизање изнад нивоа осредњег у погледу мотива. Неки критичари приписују неуспех њених каснијих великих романа њиховој опширности и пренатрпаности а други њиховој неприкладној и досадној садржини. Нама пак изгледа да делимични неуспех ових дела треба објаснити тиме, што је она у њима напустила и прекорачила свој првобитни уски хоризонт испуњен обичним, свакодневним и осредњим људима и приликама у ком се дотле кретала, у ком је она била уметник и којим је била за се привезала известан обиман круг читалаца.

ПЕ

(С друге стране, поред све женскости, Елиот је имала у себи и до– ста мушкарачког, што се види по њеној енергији, самосталности и доследности у спровођењу “својих намера и свог животног пута. О томе сведоче и њене црте лица, како се најбоље види на великој уљаној слици која се и данас налази у њену родну дому аг111-ћоп5е, тој лепој вили на спрат у Варвикшарју,. свој обраслој у бршљану и вињаги.

У ' Сајлез Марнеру се можда од свих њених дела, како нам се чини, најбоље види како аутор не само да увек даје верну и реалистичку слику атмосфере коју описује већ и да увек уме да пронађе занимљиве мотиве, обрте и личности. Њени су карактери живи, створови од крви и меса, чине се као да смо их некад познавали. То. је свет особа традиционалних, а патриархалних обичаја, покаткад за= остали и ограничени. Ти су људи приказани са таквим улажењем у најситније детаље њихова живота и мишљења и са таквом вештином за-: пажања ин ниансирања каква је ретка у енглеској литератури. Тиме се делом да објаснити и опште признање на које је Елиот још за живота наишла код публике и критике. Ни један пак од литерарних историчара не истиче да је она своје прве: и најбоље романе објавила у доба. кад су већ били изашли Дикенсови“ Пиквиковци и Давид Коперфилд, Текеријев Вашар таштина и Артур ПЏенденис _као и романи Булверови и Скотови. Вредност Елистове се можда баш најбоље види по томе, што су њени романи успели да се одр= же и после тако чувених и одличних претходника. 5

Оно што највише карактерише Е--

лиотове класичне романе и што најпре пада у очи при њихову читању, то. је изванредна простота и једноставност њихових мотива, обраде и композиције и, нарочито, радње. Догађаји и људи су сасвим обични: и свакодневни; нигде нема нарочитих. заплета. Такав начин компоновања верно репродукује стварни живот већине људи. Елиотовој је у њевим романима увек био главни циљ истина; ипак, она показује према људским манама и недостацима бла-