Наша књижевност

110

пиоџа није дуго трајала; она је умрла већ 1880 године. 5

Кад је 1854 издала прво своје оригинално сбелетристично дело под насловом Сцене из свештеничког живота, она је одмах наишла на велико допадање како читалачке публике, тако и критичара, међу овима Такерија, на чије је мишљење ауторка нарочито много полагала, и Дикенса, који је одмах упознао таленат аутора и открио У њему и поред псеудонима женског писца — на основу чега, то Дикенс никада није хтео рећи, но без сумње, рекли бисмо, да га је на то навело не само њено дубље улажење у карактерисање женских особа, већ и она минуциозност у описима женске ношње коју код мушких аутора скоро никад не налазимо у таквој мери.

Три најбоља Елиотова дела изашла су ускоро затим, у кратким временским размацима једно за друтим: Адам Бид (1859), прича из народног живота у правом смислу те речи, која са истинским разумевањем велича у Биду претставника радног сталежа, пуна оштрих карактеристика и верности описа. Као узор за фигуру главног јунака, идеала неустрашиве мушкости, послужио је аутору сам Њен отац. Ипак и он има својих слабости, неку углатост и оштрину у опхођењу са људима другог мишљења. Он воли Хети Сорел, али ова поклања своју наклоност капетану Дониторну. Ова се љубав свршава по њу несрећно, јер она убија своје дете, плод тог односа, а Адам се жени једном методискињом, која ће развити све племените а неразвијене особине у њему. Овај роман који је Елиот испрела на основу причања своје тетке о једној метолискињи са сличном судбином, уда: по је темељ њеној слави.

Други роман Воденица на Флоси (1860) је дирљива иу исти мах јединствено једноставна прича о брату и сестри, Томи и Маги Туливер који се после безбрижно проведеног детињства разилазе, јер је Мага заволела сина оног човека који је упропастио њихова оца, али кад приликом једне поплаве Мага хита да свом брату спасе живот, 0ни, захваћени матицом, измирени,

заједно полазе у смрт. Трећи је њен

Књижевност

класични роман Сајлез Марнер (1861).

Доцније је Елиот објавила још неколико опширних романа. У Ромоли даје широко засновану слику из епохе талијанске ренесансе, Италије ХУ века и доба Савонароле. На то је дело списатељка утрошила највише времена и труда; започела га је, како сама каже, „као млада. девојка а завршила као стара жена“, — Предмет Феликса Холта су тадашње политичке борбе. Одрицање,. омиљена тема Џорп Елиот, појављује се и у овом роману. „На крају дела венчавају се богата Естера која се одриче свог наследства да би могла да живи као обич_на занатлијина жена — и даровити Феликс Холт, који такође жели да своје имање употреби само за народно добро. Мидлмарч који даје слике из енглеског провинциског живота и Даниел Деронда са темом узетом из јеврејског живота (један од његових јунака, Мардехај, хоће да обнови јеврејску државу) такође су опширни као и већина енглеских романа — сетимо се само Филдинга, Ричардсона, Дикенса и Текерија! — и нису имали таквог општег успеха као њена. ранија дела.

Како су у Енглеској средином ХОХ века почеле и жене да учествују У свим важнијим социјалним, педагошким и другим питањима, то је било природно да се оне окушају и у грађанском роману, који је ихтрао значајну улогу у развитку тадањег друштва, Озбиљност са којом су жене приступале учешћу у решавању поменутих проблема и ту биле прихваћене, сведочи о здравом схватању међусобног односа оба пола и постепеном припремању њихова. изједначења. До свега тога не би могло доћи да су Енглези доиста показали учешћа жена у литерарном стварању; исмевање тзв. „плавих чарапа“ (бише згоскпов) и карикатуре у шаљивој литератури били су очевидно претерани и без ефикасног дејства. То се види и по том, што се, као што рекосмо, почетком ХТХ века почињу јављати и списатељке у области енглеског романа. Мери Еџ= ворт пише своје романе из ирског живота а затим Џен Остин узима своје теме из друштвеног живота. 155