Наша књижевност

Белешке —

= – ПОВОДОМ ЕЛИОТОВА „САЈЛЕЗ МАРНЕРА“

Седамдесет година се навршило од смрти Џорџ Елиота а деведесет од објављивања једног од њених "најбољих дела, Сајлез Марнера, који је пре извесног времена изашао у преводу Зл. Горјана. Већ саме те јубиларне коинциденције биле би довољне, поред уметничких. квалитета Елиотових романа, да оправдају публиковање једног новог превода после старијих превода тих дела, до којих је данас тешко и доћи. Природно је питање које нам се

пре свега ту намеће: у чему лежи. витална снага тих дела, од којих не-.

ка- припадају главним творевинама енглеског социјалног романа» Рођена на једној фарми, Мери Ен Ивенс, познатија под псеудонимом Порпџ Елиот, провела је своје детињ· ство међу сеоским поседницима, сељацима, радницима, сеоским племићима и тако је стекла онај отворен. поглед на свет и дубоко познавање свих слојева енглеског народа и свих појединости енглеског народног живота. На једном месту у Воденици на Флоси сама каже: Ја не желим да изнесем неке беспрекорне идеалне личности, већ разноврсне, обичне људе, и то на тај начин да бих увек пробудила благу оцену, сажаљење и саучешће.“ Циљ социјалног живота она види у, нажалост ретком, братству и љубави међу људима, које, како она каже, никаква философија не може да уклони из света. Њен муж прича о њој како је често говорила да је једини разуман и човека достојан циљ учења, науке и живота да људи више воле једни другог. Као и њена Мага Туливеру Воденици на Флоси, Елиот није марљиво и даровито дете, већ испочетка тешко учи и више воли да се игра: Доцније се то изменило; иако је у својој 19-0] години изјављивала да јој је знање само мешавина прикупљених мрва из хемије, зоологије, латинског, математике, Шекспира и Милтона, убрзо се, већ у њеној 21-ој години, њен душевни хоризонт знатно проширује. Не занемарујући никад — ни тада као ни до краја свог живота своје домаће послове — она је стекла за једну девојку тадашњег времена врло ретко образовање, изучивши те-

формирање и

мељно грчки, латински, немачки,“

француски, талијански и прилично јеврејски. - 2 Насупрот средини у којој је одрасла и традицији у којој је васпитавана, Елиот ће у целом свом животу и раду показивати апсолутну

- слободоумност и независност, чак

безобзирност — како се то тада сматрало — што се све огледа у целокупном њену животу и раду. Већ 1846 превела је Живот Исусов од Давида Штрауса а затим Спинозин Теолошко-политички трактат. Године 1851 се преселила у Лондон, где постаје главни сарадник и сауредник (азајаеп! ејег) слободоумног Мезбтепзтег БРеџјем и где склапа познанство са Карлајлом, Фраудом, Њуменом и Џон Стјуарт Милом. Како пак сама каже, Као најсветлији моменат у свом животу сматра своје предано пријатељство са Хербертом Спенсером. Три године доцније објавила је превод Бића хришћанства од немачког философа Лудвига Фајербаха. Тим преводом је увела и одомаћила Фајербаха, чије је име остало познате. у историји философије и материјализма, у енглеској литератури. Смело прелазећи преко предрасуда и конвенција тадашњег друштва, и „следећи једино гласу свога срца“, Џорџ Елиот је ступила, без претходног венчања, у интимно пријатељство са познатим књижевником Џ. Х. Лујсом, који је живео

"одвојено од своје жене. У тој за-

једници са њим провела је 28 година, од Лујсове смрти, 1878. Лујс је стекао велике заслуге утичући непрестано на њено даље душевно литерарно стварање. Са њим је предузимала и честа путовања у иностранство — цео њен живот је и био испуњен студијама, писањем и путовањима. После смрти Лујсове — ма да ју је она дубоко потресла — она се удала за Лујсова пријатеља, трговца Кроса, „Ова садашња струја дубоке туге“, каже она у својим аутобиографским белешкама, „неопходна је код оних

_ који живе дуго — но ја сам ипак у

стању да отпочнем нов живот“. Нажалсст, њен нови живот, та Ума