Наша књижевност

Посјета | за | Е 27

којом царује један једини слијепи и неумитни закон: закон механичке сврсисходности. Такав пад, наравно, сасвим би га поразио и утукао, бацајући га у осјећање бесциљности и узалудности сваког човјековог настојања. И тад је налазио неку готово осветничку сласт у томе да то „опће ништавило“ проширује и продубљава, да га учини, ако је то могуће, још опћијим и још ништавнијим. — Ето чиме свршавају, — размишљао је сада, све те велебне конструкције мисли, све те њихове „концепције“, „заокружени системи“, „сувисле слике свијета“; ето гдје воде "та оштроумна лучења, те танане „дистинкције“, те „форме по-

јимања“, ти „садржаји свијести“, ти њихови „у субјективном по-.

тледу“ и „у објективном погледу“, сав тај њихов блистави никелирани инструментариј мисаоности којим као неким клијештима и пинцетама настоје да уштину и приграбе честицу непознатог и да је донесу у круг свјетлости сазнања: у неколико десетина. килограма дотрајале „ортанизиране материје“ (од које је опет, кажу, неких 70 посто вода), а која, пошто је дотрајала и неупотребљива као такова, служи само као извор хране и као материјална средина другој организираној твари, млађој, отпорнијој, за живот способнијој, — у конкретном случају тракавици, која ће у тој организираној форми потрајати извјесно вријеме (само без „субјективних и објективних погледа“ и без „садржаја. свијести“), да након тога и она постане грађа и средина за нову – ортанизирану материју. — „Материја је једина истина), — повови своју омиљену реченицу коју је некад давно у моменту сличне депресије био смислио и која му је тада, премда по себи слабо утјешљива, била дала прилично задовољство збот тога што је успио њоме обликовати оно што је осјећао (— а срећна формулација одувијек као да му је накнађивала половицу оне недаће која је у њој изражена). Чинило му се да та реченица доиста обухвата и изражава све, и све рјешава, па макар и на негативан начин. Него, по својој природи томе склон, стаде помало и од те „згољне материје“, од те „материје-истине“, опет несвијесно пра= вити неку мистику. Поче у њој осјећати нешто као „дух саме материје“ који се неким недокучивим, отајственим начином објављује човјеку проговарајући му кроз инстинкт и приплаштавајући му рјешења кроз интуицију.

Полазећи од поставке да умјетник мора да присно разумије и осјети све облике људског духа и све начине људског мишљења и осјећања, да се мора умјети да уживи у сваку човјечју душу и увуче под кору сваке човјечје лубање (по томе, на концу, умјетник и јест умјетник!), долазио је до тога да је неријетко мислио и осјећао у исти мах сасвим супротне ствари. Често је дијелио мишљење датог човјека, зли уједно и мишљење сасвим противно овоме; врло их је добро разумио оба, и с оба саосјећао. Али које је његово властито мишљење и што он сам осјећа, то

|

не би био могао да каже: читаву своју личност залагао је у то.

да њоме проникне у туђу. Дешавало му се да је пратећи изла-

а атара нат ај тааииним на тд невине